Autobus kruži Srbijom
Dario Hajrić June 30, 2020
„Odem ja, recimo imam simptome, u kovid ambulantu, testiram se, imam nalaz pozitivan, imam komplikacije, krenem u Infektivnu kliniku. Kako dobijem nalaz pozitivan upisuju me dakle u laboratoriji u kovid-19 bazu podataka. Krenem dakle na Infektivnu kliniku da me prime i udari me autobus. Poginem. I ja sam naravno preminula u toj bazi podataka. Mislite da treba da se brojim kao da sam preminula od kovid-19? I takvih ima XY slučajeva!“
Ovo su reči premijerke Srbije Ane Brnabić, zapletene u šibicarski pokušaj da objasni zašto se „zvanični“ podaci o broju umrlih od koronavirusa razlikuju od brojeva koje je u državnom sistemu evidencije otkrio BIRN. Zvanični broj umrlih u periodu između 19. marta i 1. juna iznosio je 244 osobe. Nezvanični broj, ušuškan u tabelicu namenjenu vladi Srbije, pokazuje da su umrla 632 pacijenta. Razliku od 388 izgubljenih života možemo da tumačimo time da je autobus koji saobraća između premijerkinih ušiju zaista u tom periodu gazio skoro petoro ljudi na dan, a možemo da je tumačimo i time da su nas državni vrh i Krizni štab lagali.
Ukoliko je premijerkino brnabljenje istinito, to znači da su u Srbiji autobusi veća pošast od pandemije koja je globalno do sada odnela više od pola miliona ljudi, pa se postavlja pitanje zbog čega se uopšte Krizni štab bavi tamo nekom viruščinom kad ljude zapravo tamani GSP. Međutim, ukoliko njeno tumačenje diskrepance u brojkama nije tačno, neko bi trebalo da krivično odgovara za zataškavanje, a usput i da nam objasni zbog čega je umanjivao brojeve. Pošto bi u tom slučaju premijerka i sama bila umešana, jedini način da utvrdimo šta je istinito bila bi nezavisna istraga.
Toga, naravno, neće biti, budući da je republička javna tužiteljka Zagorka Dolovac rešila da hibernira do penzije, pa sam prinuđen da zaključak o tome koje je od dva tumačenja tačno prepuštam inteligenciji čitalaca. Dodao bih, ipak, malu opservaciju pre nego što se zaletite sa odgovorom.
Autobus smrti ne objašnjava odakle razlika i u dnevnom broju novoobolelih. Naime, podaci BIRN-a potvrđuju ono što smo svi znali: dok su uoči izbora zvanične brojke govorile kako dnevni broj obolelih magično levitira između 91 i 96, stvarni broj kretao se između 300 i 340. Možda u Brnabeogradu saobraća i neko vozilo čiji branik je čudesno lečio ljude koji su neoprezno prelazili ulicu držeći pozitivan rezultat testa u ruci. A možda je neko namerno umanjivao razmere pandemije da bi navrat-nanos progurao održavanje izbora uprkos opasnosti po javno zdravlje. Procenite sami.
Ono što nije podložno proceni je činjenica da je cena tog kalkulisanja ljudskim životima poslednjih nedelja izuzetno porasla. Dok su hulje ulepšavale kolonice u Excelu, sobe i hodnici novopazarske bolnice prepunile su se teško obolelim pacijentima. Dok su u medijima padali brojevi obolelih, lekari u toj bolnici su padali od iscrpljenosti ili su i sami postajali žrtve virusa zbog manjka zaštitne opreme. Dok je Marko Đurić (onaj što se razdragano ručicama hvatao za glavu i cupkao u izbornoj noći kad se Vođa našali) smešten u beogradsku bolnicu uprkos tome što je objavljeno da ima blage simptome COVID-19, građani Novog Pazara su bez testiranja vraćani kućama jer tamo je zbrinjavanje postalo moguće samo za teške slučajeve.
Dok prema pisanju novinarke Ane Lalić s lica mesta u Tutinu umiru čitave porodice jer je lokalni sistem preopterećen a lekarsko osoblje desetkovano, Krizni štab se bavi odbranom zvaničnih brojki. Šefica hitne službe u lokalnom Domu zdravlja navodi da je samo jedna porodica tokom vikenda izgubila čak troje članova. Frizirane Excel tabelice Kriznog štaba kažu da je tokom subote i nedelje toliko umrlo u celoj Srbiji. Sistem nastoji da odbrani sebe ućutkujući medicinare koji upozoravaju na stvarne razmere krize, a za to vreme samoorganizovani građani pokušavaju da iz svojih džepova skupe pomoć za sandžačke bolnice.
Partokratska nesposobnost i politika ućutkivanja nezadovoljnika konačno je stigla u stadijum u kom doslovno odnosi ljudske živote, a propagandističko žongliranje brojevima ne znači više ništa: mrtvi ljudi počinju da ispadaju iz prepunih ormara u koje ih je posakrivala politička klasa. Izbori su prošli pa nam sada konačno dozvoljavaju da vidimo delić haosa koji je bio cena njihovog održavanja. Stotine novozaraženih na dan posledica su defilovanja tri miliona ljudi kroz biračka mesta nakrcana kontrolorima, pipanja nedezinfikovanih hemijskih olovki, stadionsko-kafanskog dizanja morala da se poveća izlaznost, uverenja članova Kriznog štaba da je „virus oslabio“ da bismo poverovali kako je opasnost prošla, te naprednjačkog proglašavanja pobede nad koronom.
Sva je prilika da, za razliku od Maje Gojković, većina onih koje ta „pobeda“ obori u krevet neće biti smeštena u bolnički apartman. Nismo svi u istom čamcu čak ni kad smo u životnoj opasnosti. Jedino što još uvek delimo sa našom političkom klasom su isti geografski prostor i virus u nama. Zapamtimo im to, jer već počinju da pripremaju teren da nam u saradnji sa Kriznim štabom podmetnu kako smo – kao i u martu – sami krivi što smo pali pod točkove autobusa.
About The Author
