Potpukovnik nema kome da se žali

piše: Davor Lukač

Načelnik u personalnoj službi jedne od uprava Ministarstva odbrane nezakonito je premešten na niže radno mesto. Zašto? Zato što je na konkursu za prijem lica na posao u vojnom zdravstvu, sprovedenom pre mesec i po, odbio nalog nadređenih sa „više instance“ da mimo uslova primi određena četiri lica za koja je „intervenisano iz kabineta ministra“. Rešenje o premeštanju ovog oficira potpisao je ministar odbrane Aleksandar Vulin

Mobing u Vojsci Srbije? Bože sačuvaj, to ne postoji, odgovor je koji će se dobiti od zvaničnika Ministarstva odbrane na pitanje na tu temu. A na ukazane konkretne primere odgovor je šablonski – to je urađeno zbog potreba službe.

Slučaj mobinga na koji je protekle nedelje ukazao Vojni sindikat Srbije – jedini reprezentativni u sistemu odbrane – do kraja je razgolitio kako radi partijsko-ministarsko-vojna klika: kako se na određena mesta moraju zaposliti žene po kriterijumu „ćerka–devojka–švalerka–žena…“. Redosled je nebitan. E, zbog toga što nije pristao da se povinuje tom kriterijumu, svoj krst nosi i biva šikaniran potpukovnik, načelnik u personalnoj službi jedne od uprava Ministarstva odbrane, jer je odbio da mimo ispunjenja uslova konkursa primi na službu u Vojsku neke od tih kategorija. Čovek, naravno, ćuti, nema još uslove za penziju, neće ni da pomisli da priča sa novinarima, ali zato su „pričljivi“ njegovi prijatelji. Cene „Vreme“ zbog toga što je u proleće 2017. odbranilo, isključivo činjenicama, „kapetana barabu“ Milana Vukšića, kako ga je tada okarakterisao potonji predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

INTERVENCIJA IZ KABINETA MINISTRA

U ovom slučaju, prijatelji potpukovnika koji ne želi da mu se pomenu čak ni inicijali (užasan je taj strah od službi) kažu kako je on, kao vrhunski profesionalac, na konkursu za prijem lica na posao u vojnom zdravstvu, sprovedenom pre mesec i po, odbio nalog nadređenih sa „više instance“ da mimo uslova primi određena četiri lica (sve ženskog pola). Iz Uprave za vojno zdravstvo tražili su da te četiri žene budu zaposlene bez obzira na rezultate konkursa i bodovanje koje je zvanično bilo navedeno kao kriterijum. Potpukovnik je sa tim nalogom upoznao ostale članove komisije čiji predsednik je bio i svi su ga podržali. Pogotovo kad je rekao da neki od tih kandidata nisu položili ni test „Hedonika“; reč je o osnovnom psihološkom testu sposobnosti za prijem u vojnu službu.

Naš izvor je svu relevantnu dokumentaciju dao autoru ovog teksta na uvid, ali ne dozvoljava kopiranje, jer bi se, kako objašnjava, znalo od koga je došla. Narečeni i „proskribovani“ potpukovnik potom je preneo sve to članovima komisije i sve je mirovalo do datuma isteka konkursa, odnosno, dok nije došlo vreme da se ti ljudi ili prime ili konkurs poništi. Tada je potpukovnik upitao Upravu za vojno zdravstvo šta da radi, da bi mu bilo preneto da je „intervenisano iz kabineta ministra da moraju da se prime te žene“.

Svi koji imaju dugogodišnje veze sa vojskom lako se mogu složiti da su „personalci“ jači čak i od bezbednjaka. Od njih mnogo toga zavisi, a devedeset odsto su pošteni i „zadrti“ ljudi, i čak ni u vreme Saveza komunista u JNA nisu marili za partijske stvari, ali ima deset odsto onih koji će učiniti razne „usluge“ – bilo zbog porodičnih, zemljačkih, „kosovskih“ ili drugih veza. Neki čak i zbog najjednostavnijeg mita. Međutim, potpukovnik o kom je ovde reč spada u tih devedeset odsto poštenih i „zadrtih“, baš kao i njegov šef.

„ČETVRTASTI PEČAT„, SUDBINA I KOMENTARI

Potpukovnik je, kaže izvor „Vremena“, napisao zvaničnu službenu belešku o pritiscima i prosledio je Ministarstvu odbrane. Potom ga je primio sekretar Ministarstva Zoran Lazić, kome je sve ispričao. Posle tri dana zasedala je kadrovska komisija Ministarstva odbrane, a u njoj pored Lazića sedi i državni sekretar Aleksandar Živković (nekadašnji komandant Specijalne brigade). Uglavnom, potpukovnik o kome je ovde reč saznaje preko svojih veza (personalci su jači od bezbednjaka) da ga premeštaju na niže radno mesto. Upoznaje odmah Živkovića preko privatnih kontakata da je to nezakonito, ali ovaj ćuti. Onda 7. oktobra ministar Aleksandar Vulin, kao nadležni za raspored potpukovnika i pukovnika, potpisuje ukaz ovom personalcu za niže radno mesto, predviđeno za formacijski čin majora. Za premeštaj na niže radno mesto predviđena je saglasnost te osobe; potpukovnika, međutim, niko nije pitao.

Što je još gore, mesto na koje je raspoređen nije njegove vojnoevidencione specijalnosti (VES), a mesto na kome je radio ostaje upražnjeno. Na službenom razgovoru, obaveznom po propisima, potpukovnik nije dao saglasnost za svoj premeštaj. Takođe, ni njegov prvi pretpostavljeni starešina – što je takođe deo procedure – rekavši da se time čini šteta ustanovi u kojoj rade. I pored svega, potpukovnika premeštaju, objašnjava izvor „Vremena“.

Potpukovnik je po savetu advokata Vojnog sindikata Srbije otišao na bolovanje jer tako ne mogu da mu daju otkaz, ali je pre toga kompletnu dokumentaciju o nezakonitostima predao – doslovno fizički – nadležnim vojnim institucijama i dobio „četvrtasti pečat“ kao dokaz. Samim tim stiče status „uzbunjivača“. Dok mu se taj status zvanično ne dodeli, ne želi da priča sa medijima. Posle toga, kažu njegovi prijatelji, videće. Ne radi on ovo zbog sebe, nego zbog vojske, objašnjavaju oni. A na pitanje čije „ćerke, žene i švalerke“ su u pitanju, odgovaraju da će proces, ako usledi pred sudom, sve pokazati.

Potpukovnik je sada na bolovanju, sindikat mu je pružio pravnu pomoć, čeka se rasplet. Mada ima „četvrtasti pečat“ koji po zakonu štiti uzbunjivače, njegovi prijatelji kažu da je u utorak ujutro Inspektorat odbrane ušao u odeljenje u kome je bio i uzeo njegov personalni dosije. Imaće šta da vide – oficir sa svim odličnim godišnjim službenim ocenama, pohvaljivan, nagrađivan, sve to stoji tamo, kažu njegove kolege. Posebno naglašavaju časno držanje načelnika te institucije, koji je rekao zvaničnicima Ministarstva odbrane da sa smenom i premeštanjem tog potpukovnika gube profesionalca koga će u kadrovskom sistemu vojske teško naći.

Referent koji je pitao

Urušavanje sistema odbrane počelo je još i pre dolaska Vulina na mesto ministra, ali je otada sve postalo „transparentnije“. Pre nekoliko godina autor ovog teksta je pitao jednog pukovnika, zašto je pristao na smenu sa važnog mesta u operativnom sistemu Ministarstva i na premeštanje na nepostojeću, majorsku funkciju (dva čina ispod) referenta marketinga u Zastava filmu? On je samo odmahnuo rukom i rekao: čekam penziju.

Do penzije mu ostao mesec i po, i sad ga više nije briga ni za šta. O čemu se radilo? Ovaj doktor nauka, učesnik rata u Hrvatskoj i posle 1999. u Srbiji, ranjavan, nikad se nije trsio time. Pripadnik nacionalne manjine, Makedonac, ostao je veran zakletvi JNA i ima samo jednu domovinu – Srbiju. A jedini greh mu je bio što je na sastanku upitao zašto se krše propisi, i na važno mesto, gde je svim propisima predviđeno da bude oficir čina pukovnika (on nije pikirao na tu funkciju, ne bi ni u ludilu), dolazi civil? I zašto se na sve važne funkcije u operativnom sistemu Ministarstva odbrane dovode civili? Posle toga sudbina mu je „zapečaćena“. Ipak može da se pohvali da ne postoji u Vojsci Srbije odlikovani pukovnik, doktor nauka, ranjavani veteran a da je referent marketinga u nekoj skrajnutoj ustanovi kao što je Zastava film.

Odbrana bez odbrane

Do kojeg apsurda je dovedena vojska, a da se ne ulazi u popunjenost operativnim kadrovima, govori i naredba Vulina i da sva vojna lica uključujući i oficire iz magazina „Odbrana“ moraju da idu u trupu. Time se ušlo u svetske primere besmisla – vojni časopis u kome nema nijednog oficira. Zato svaku temu o vojsci obrađuju spoljni saradnici, izabrani po podobnosti. Inače, glavni urednik vojne izdavačke delatnosti je nekadašnji ratni ministar propagande Radovana Karadžića u Republici Srpskoj – Miroslav Toholj.

About The Author