Eksperimenti u sistemu odbrane i Vojsci Srbije

I pored procena da je oružana agresija na Srbiju malo verovatna, proteklih nekoliko godina vlast potencira neophodnost jačanja vojske, kao garanta sigurnosti ne samo zemlje, nego i regiona.

Preuzeto iz Danas, Piše: Petar Radojčić 05. januara 2020. 14.50

Opremanje Vojska Srbije, razvoj novih sistema naoružanja i mogućnost vraćanja obaveze služenja vojnog roka česta su tema u medijima, naročito onim kojima je ciljna grupa šira javnost.

Gotovo da nema dana bez vesti, saopštenja ili izjava „vrhovnog komandanta“ i ministra odbrane o stanju u VS, aktivnostima, planovima i predstojećim promenama. Snažan utisak ostavljaju poruke, poput: „Srbiji treba jaka vojska“, „Sad imamo dovoljno snage za odvraćanje od agresije“, „Srbija mora da bude spremna za eventualne napade“, „Srbija je najmoćnija sila u regionu“ i slične.

Zvaničnici ističu da je 2018. uloženo više od milijardu evra u naoružanje i vojnu opremu (NVO), što je najviše u regionu (ne računajući Rumuniju), da je naše vazduhoplovstvo u stanju da zaštiti bezbednost i sigurnost našeg neba i zemlje i da će VS, do 2021. godine, raspolagati sa 90, potpuno novih, sistema NVO, s tim da domaći proizvodi nisu dovoljni za oslonac na sopstvene snage. Igra li se neko šibicama na benzinskoj pumpi?

Ovakvim porukama se manipuliše javnim mnjenjem i učvršćuje podrška nacionalistički orijentisanih birača. Bez dileme, više su za unutrašnju nego spoljnu upotrebu.

Na to ukazuje i zajedničko saopštenje Ministarstva odbrane (MO) i Generalštaba (GŠ) da je VS spremna da izvrši svako naređenje predsednika Srbije i da neće dozvoliti obaranje legitimne i legalne vlasti, niti nasilno rušenje ustavnog poretka.

Nije li ono potvrda sumnje u zloupotrebu vojne sile u političke svrhe (ukoliko bi iskoračila iz propisanih nadležnosti)? Od koga to vlast zazire? Šta su nam bezbednosni izazovi?

Ko nam je (potencijalni) neprijatelj?

Treba li da budemo zatočenici nepravdi i emocija koje su proizašle iz prethodnih ratova? Retko ko ostaje ravnodušan kada ostane bez odgovora, pogotovu što se iz medijskih interpretacija i istupa zvaničnika ne uočava da je „zveckanje oružjem“ više izraz nužde obnove istrošenih resursa nego „trke“ u naoružavanju!

Živimo u vremenu izazova i nije sporna potreba da Srbija ulaže u svoju odbranu, kao ni činjenica da su VS i Direkcija policije, pretežno u ovoj godini, ojačali svoje materijalne kapacitete kako bi podigli nivo operativnih i funkcionalnih sposobnosti.

Međutim, upitni su netransparentnost trošenja budžetskih sredstava, prenaglašenost nužnosti jačanja oružanih snaga, podsticanje nespokoja građana i neumesno samoreklamerstvo.

Istovremeno, nedovoljno pažnje poklanja se civilnoj odbrani, drugim snagama odbrane, popuni ljudskim resursima i poboljšanju standarda zaposlenih.

Izvesnost „vizije“ i daljih „planova“ ulaganja dovedena je u pitanje nakon što je predsednik Srbije (početkom decembra 2019.), u jednoj rečenici, najavio dodatnu reformu vojske.

Pri tom, nije izrazio suštinu tog procesa (ne zna se šta će se, zašto i kako menjati), ali jeste napomenuo da se staje sa kupovinom oružja.

Ubrzo je usledila sednica kolegijuma ministra odbrane i načelnika GŠ VS, na kojoj je zaključeno da će naredne težišne aktivnosti biti na razvijanju sistema odbrane u skladu sa naređenjima „vrhovnog komandanta“.

Znači, ne shodno strateško-doktrinarnim dokumentima, dugoročnom i srednjoročnom programu razvoja i proceni da li je vojska primerena novim izazovima, već naređenjima?

I ? 21. decembra ispunjeno je prvo „reformatorsko“ naređenje ? organizacijskim promenama obuhvaćena je specijalna brigada, a rezultat je početak (ponovnog) formiranja 63. padobranske brigade i 72. brigade za specijalne operacije.

Pretpostavka je da zaokret u (više puta izražavanom) opredeljenju nije produkt strateškog promišljanja i da ad-hoc odluka o obustavi kupovine naoružanja ima veze sa nedavnom posetom i uticajem zvaničnika SAD-a, zaduženog za uvođenje sankcija zemljama koje kupuju oružje od Rusije.

Odnos države prema nacionalnim interesima može se sagledati i kroz odnos prema vlastitom sistemu odbrane.

On može biti odgovoran i kontinuiran, bez obzira ko je na vlasti ili, pak, kampanjski, sa izraženim pečatom vladajućih stranaka, a ponekad i samo sa stavom vrhovnog lidera.

Prema danskoj izreci, onaj ko ima ambiciju da visoko skoči mora uzeti dobar zalet. Za „dobar zalet i visok skok nužno je shvatanje da osnovni resurs svake organizacije, pa i vojne, čine ljudi i njihove sposobnosti.

Upravo je nedostatak shvatanja značaja ulaganja u kadrove i afirmaciju ljudskih resursa doveo do toga da VS nije više poželjan poslodavac, te postoji opasnost da uskoro, zbog neadekvatno rešenog socijalnog položaja i radno-pravnog statusa velikog broja zaposlenih i izostanka motivacije i razumevanja, nastupi ozbiljna kadrovska kriza, koja može uzrokovati zastoj, pa i neuspeh u ostvarenju zacrtanih ciljeva.

Na to ukazuje i Vojni sindikat Srbije ispoljavajući, zbog nagomilanih problema, nezadovoljstvo koje je kulminiralo krajem 2016. godine. Iako nam, prema tvrdnjama zvaničnika, ide sjajno, u međuvremenu se malo toga promenilo na bolje. Došlo je dotle da sindikalci optuže aktuelnog ministra odbrane da njega ljudi ne zanimaju.

Čak su (u oktobru 2019. g.) ocenili da je njegovo ponašanje crvena linija bahatosti, posle koje ništa ne može biti isto, poručivši da će zaštiti časne pripadnike VS i građane koji prijave kriminalne radnje, mahinacije i kadrovska zapošljavanja, kao i sve ostalo što šteti ugledu vojske.

Nije sporno osporiti činjenicu da je Aleksandar Vučić postavio ambiciozne ciljeve i da odaje utisak reformatora koji teži za uspehom, priznanjem i slavom. Međutim, ne retko, reaguje emotivno i izlazi iz propisanih nadležnosti i ovlašćenja. Pri tom, ne zanima ga, kao ni ministra vojnog, mišljenje stručne javnosti i argumentacija različita od one koju saopštavaju istomišljenici.

Vojska je složena, dinamična i skupa organizacija, čija se reforma odvija u fazama.

U tom smislu, nije je trebalo započinjati pre usvajanja novih strateško-doktrinarnih dokumenata, a naročito pre detaljne analize razloga zbog kojih je stao započet proces profesionalizacije, proces koji omogućava odgovarajući nivo razvijenosti, popunjenosti, opremljenosti i obučenosti komandi i jedinica.

Stoga čudi inertnost nadležnih i odgovornih lica i organa kada se, usled dinamičnih i dubokih promena okolnosti na globalnom nivou, strategije i doktrine mogu primenjivati 3 do 5 godina, od dana stupanja na snagu. To je, i za mnogo stabilnije sisteme od našeg, uobičajen period za celovitu reviziju dokumenata te vrste.

No, u Srbiji je malo toga uobičajeno, tako da vlast ne samo da zaostaje u sagledavanju međunarodnih odnosa, bezbednosnim procenama i iznalaženju rešenja za potencijalne ili ispoljene izazove, već nastavlja da srlja.

U to se uveravamo i ovih dana, nakon što je Narodna skupština (na isteku 2019. ? 3 godine od početka izrade novih dokumenata) usvojila Strategiju nacionalne bezbednosti RS i Strategiju odbrane RS.

Posebnu pažnju i burne reakcije, prvenstveno javnosti u Bosni i Hercegovini (BiH), izazvala je Strategija nacionalne bezbednosti RS ? konkretno, jedan od utvrđenih nacionalnih interesa koji može biti uvod u nove tenzije na prostoru Zapadnog Balkana.

U pitanju je navod da je zaštita srpskog naroda, gde god on da živi, uslov opstanka i Republike Srpske, ta da je njeno očuvanje spoljnopolitički prioritet Srbije.

Ovakav ishod je „logičan“ za zemlju koja nema strategiju spoljne politike, niti je utvrdila čime će i kako zaštiti Srbe van granica zemlje i na prostoru KiM, premda je predsednik sklon tvrdnji da nikada niko nije toliko pomagao našem narodu u BiH, Crnoj Gori i Hrvatskoj, kao aktuelna vlast.

Izgleda da je, umesto širenja poverenja i saradnje, prevladalo opredeljenje za bezbednosno nadmetanje. Stoga, nije na odmet podsećanje da su Srbi u regionu patili kad god im je Srbija bila „garant“ bezbednosti.

Stvaranje racionalnog i samoodrživog, a pouzdanog, sistema odbrane ozbiljan je i zahtevan posao. On ne trpi manjak znanja i sposobnosti, površnost, inertnost i (samo)obmanjivanje, jer cena „eksperimenata“, proisteklih iz nerealnih ambicija i kompleksa, nema samo nominalnu vrednost.

Stoga, dodatna reforma VS teško je zamisliva bez promišljanja o tome kakva je vojska i za šta potrebna Srbiji i prethodne obuhvatne i pouzdane „dijagnoze“ stanja (a nje ? nema). Primera radi, podsetimo se i protivrečnih „stavova“ predsednika države, prethodnih i aktuelnog resornog ministra, pa i načelnika GŠ VS o (eventualnom) vraćanju obaveze služenja vojnog roka.

O toj mogućnosti spekuliše se već par godina, a argumenti zagovornika „povratka na staro“ su neuverljivi i emotivne su prirode.

Vreme je da se shvati da vojska nije sama sebi svrha i da se operativne i funkcionalne sposobnosti ne kreiraju prema trenutnim okolnostima, jer se ne mogu poboljšati u nerealnom roku. No, niko od nadležnih ni ne pokušava da pojasni zašto, u proteklih 5 do 7 godina ? 1) nisu ranije usvojena strateška dokumenta; 2) nije sproveden koncept aktivne rezerve; 3) u pasivnu rezervu nije raspoređen veliki broj profesionalnih vojnika, podoficira, oficira i civilnih lica kojima je prestala služba u VS i MO; 4) nisu održane projektovana kadrovska piramida i struktura kadra; 5) nije odlučeno koliku i kakvu vojsku Srbija treba i može da izdržava; 6) itd. Tek predstoji revizija Doktrine VS i funkcionalnih doktrina (ljudskih resursa, obuke, logistike).

Provera određenih rešenja u praksi, nametnute okolnosti, naše približavanje EU, ali i dalji razvoj sistema odbrane, zahtevaju periodične izmene i dopune, koje ne trpe ovakav pristup.

Izgleda da se, i to na najvišim nivoima odlučivanja, ne sagledava suština.

Prvo, reformu i/ili transformaciju svake vojske, pa i VS, uslovljavaju društveno i međunarodno okruženje koje joj nameće nove misije i zadatke, ali i organizacione i tehnološke kapacitete za izvršavanje novododeljenih misija i zadataka ili postojećih na novi način.

Drugo, bezbednost zemlje nije utemeljena, prevashodno, na opremanju za odbranu od spoljne agresije, obzirom da se savremene (višedimenzionalne) pretnje po nacionalnu bezbednost ne mogu neutralisati samo vojnom akcijom. Prema tome, neophodnost je da se više grade kapaciteti za odgovor na krize, a manje za ratno sukobljavanje.

Treće, transformacija kvantiteta u kvalitet je proces za koji su potrebni vreme, određena dinamika i stručan, odgovoran i nepristrasan menadžment. Četvrto, smer promena je deo vizije koja treba da bude u stanju da odgovori na bezbednosne izazove sa kojim ćemo se suočavati i 2025. godine, ali i kasnije.

A to su i izazovi koji se neće ispoljiti na državnoj granici i koji traže kompleksnije odgovore od individualne vojne moći Srbije.

Autor je general-potpukovnik u penziji, zamenik predsednika Saveta za strateške politike

About The Author