Да ли живот за пензионере треба да стане

Пензионери који су били важан део популације у спровођењу „стабилизације“ јавних финансија и одбрани од пандемије kорона вируса постали су посебно неважни и терет градским и општинским властима у организовању јавног превоза после укидања ванредног стања. У најављеним плановима од њих се очекује да остану и даље у самоизолацији, јер би њихов излазак у град угрозио капацитет јавног превоза. Они који су донeли такве планове уопште нису размишљали о животним потребама најстаријих. Или можда, живот за њих треба да стане? Можда они не треба да иду на заказане здравствене прегледе, чувају унучад, шетају омиљеном трасом, пију кафу са пријатељима или обиђу болесније од себе.

Имајући потпуно разумевање за потребе запослених, ученика и студената, пензионери сигурно јавни превоз не би користили у периоду одласка и повратка највећег броја приоритетних корисника. Време од 10 до 15 сати је период када би и пензионери под истим условима могли да користе јавни превоз не угрожавајући потребе других. Још када би им и здравствене установе у том периоду заказивале термине, проблем би био у потпуности решен. Систем у којем ће неки редар или контролор превозника рећи „НЕ МОЖЕ“, није људски.

Дискриминаторским односом доносилаца одлука према потребама и правима пензионера они су „набачени“ такси службама за коју највећи број њих нема потребан новац.

Олакшавање проблема кориштења јавног превоза старијима би могло да се обезбеди и бесплатним паркирањем у градовима и местима где је оно организовано. На такав начин би био смањен притисак на јавни превоз и појефтинио одлазак старијих у град сопственим превозом. Наравно бесплатно паркирање би требало временски ограничити.

Можда би удружења таксиста могла да размисле о попусту за пензионере у одређеном делу дана.

Решавањем овог проблема, власт би показала да им пензионери нису важни само на бирачким местима, него и да искрено воде рачуна о правима и квалитету њиховог живота.