Преузето са Србин.инфо

Слободан Самарџић   31.05.2020.

Пре неколико дана јавност је из саопштења-једне-реченице Уставног суда Србије (УСС) сазнала за је овај Суд одбацио све иницијативе за оцену уставности Одлуке о проглашењу ванредног стања. После пар дана на порталу УСС појавио се текст Решења о одбацивању (вид. http://www.ustavni.sud.rs/Storage/Global/Documents/Misc/I%D0%A3%D0%BE-42-2020.pdf).

Најблаже речено, ово је по својој форми документ омаловажавања свих иницијатива и њихових подносилаца. Њих је, колико ми је познато, било десет, али УСС није ни једног удостојио свог појединачног одговора, већ је лиферовао скупни текст (Решење) као да је реч о заједничком раду десет иницијатора, а не о десет посебних прилога.

Поред тога што је реч о недоличном поступку, њиме се умањује могућност целовитог јавног реаговања сваког појединог иницијатора. Наиме, рђава намера УСС да смандрља своју јавну обавезу и пружи одговоре на иницијативе нужно је завршила у једној стилској и језичкој папазјанији и поред површног напора да се становишта десетак појединачних иницијатива тематски систематизују и тако демантују. Тако то бива када имамо посла са установом задуженом за заштиту Устава за коју се унапред могло знати да ће одбацити сваку иницијативу која доводи у питање законску злоупотребу деловања највиших органа власти, а посебно култне личности.

Фото: Србин.инфо

Овде ћу настојати да одговорим на неке наводе у тексту Решења за које могу да претпоставим да се односе на иницијативу девет потписника из групације „Бојкот“ у чијој изради сам учествовао. Та иницијатива се усредсредила на доказивање прекршаја става 5 члана 200 Устава Србије, управо оног на који се позвала функционерска тројка (председник Републике, председник Народне скупштине и председник Владе) када је у своје руке од Скупштине преузела дужност да заведе ванредно стање. То јесте уставна могућност, али питање је – да ли је Скупштина стварно била у немогућнсти да се састане, ко је и на основу чега проценио да не може и, ако је таква процена извршена, зашто уз Одлуку о проглашењу ванредног стања није дато и образложење акта о преузимању скупштинске надлежности.

У одговарајућем делу свог Решења УСС се послужио једним вербалним триком. Он каже: „…Уставни суд истиче да се приликом објављивања одлуке о проглашењу ванредног стања не објављује образложење, као што се не објављује образложење било ког општег правног акта“. У овој полуреченици има више нивоа изврдавања јасног одговора поводом примедбе иницијатора да уз Одлуку није дато и образложење:

Прво, иницијатор није ни тражио да функционерска тројка образложи разлог за увођење ванредног стања, као што тврди УСС, него да пружи образложење зашто Скупштина није у могућности да се састане. То пише на више места у тексту иницијативе, а ево и једног примера: „Поставља се питање, на основу чега су носиоци три државне функције оценили да Народна скупштина `није у могућности да се састане` те су преузели њено уставно овлашћење и донели Одлуку о проглашењу ванредног стања“.

Друго, у тврдњи УСС коју смо цитирали нема нигде позивања на неку одредбу из Устава или Закона о одбрани у оквиру поглавља о ванредном стању. То је већ на први поглед чудно за педантне правнике који се сваком приликом позивају на правне акте којима потврђују своје ставове. Одговор је једноставан; такве одредбе (да се не објављује образлажење одлуке) нигде нема, тако да је наша тројка заправо могла да образложи свој чин преузимања надлежности од Скупштине, јер се овде не подразумева неки уставни аутоматизам. О томе зашто то није учинила, и зашто је то уставно релеватно, касније.

Треће, УСС на крају цитиране реченице тврди да се образложење не објављује ни када је реч о „било ком општем правном акту“. Ово је већ материјално нетачно. У Јединственим методолошким правилима за израду прописа (Сл. гласник бр. 9/10), глава VII, налазе се четири члана (58-61) у којима се наводе правила образложења прописа. У првом од тих чланова стоји. „Предлагач је дужан да уз предлог прописа, као и уз текст амандмана, достави образложење“.

Како би ипак оправдао одлуку функционерске тројке да преузме надлежност Народне скупштине у своје руке, УСС је прешао на питање о процени ситуације у којој наводно нема услова за скупштинско заседање. У том прегнућу латио се Пословника Народне скупштине и одредаба о поступању у ратном и ванредном стању. Као и у претходном случају, његова тумачења су не само натегнута него накривљена према уставно сумњивим радњама функционерске тројке.

У свом тумачењу УСС се ослања на алинеју 5 члана 243 Пословника где се каже да председнк Скупштине „у случају ратног или ванредног стања… обавештава председника Републике и председника Владе да Народна скупштина није у могућности да се састане“. Ова одредба логички је јасна само у том смислу да председник Скупштине то може да учини „у случају ратног или ванредног стања“, што значи онда када је оно већ на снази, што је логички могуће тек пошто га је Скупштина прогласила. Дакле, ово обавештавање следи већ проглашено ратно или ванредно стање, а не претходи му, и може се тицати само потоње а никако претходне немогућности да се Скупштина састане. Како, међутим, ову ситуацију тумачи УСС упињући се да докаже да су одлуке функционерске тројке биле не само легитимне него и легалне. Он каже: „Дакле, Уставни суд констатује да ни у једном од наведених аката (поред Устава и Закона о одбрани, и Пословника, нап. аутора) није предвиђена обавеза председника Народне скупштине да сазове ово тело ради проглашења ванредног стања пре него што самостално процени (истакао аутор) да ли је Народна скупштина у могућности да се састане“.

Својим тумачењем да се све заснива на „процени“ коју доноси председник Скупштине, УСС пере руке од садржаја процене, будући да то није правни већ фактички акт. То би држало воду да не имплицира апсурдну ситуацију да тако важне одлуке као што је проглашење ванредног (па и ратног) стања зависе од „процене“ једне особе, макар то био и председник Скупштине. УСС може да се сакрије иза вела формалности, јер Устав, Закон о одбрани и скупштински пословник овде нису доречени, али управо зато постоји институт образложења, неопходан ради довођења у склад конкретне одлуке са духом устава. Ако ствар посмарамо из угла тумачења, зар није УСС могао да посумња у произвољност „процене“ појединца у овако важној ствари. Могао је, само да је хтео, да изнесе став да је у оваквој правној (прописи) и фактичкој (пандемија) ситуацији „процену“ о могућности рада Скупштине њен председник требало да обави уз консултације са Председништвом Скупштине, Колегијумом шефова посланичких грпација или члановима одговарајућег скупштинског одбора. Не, УСС изабрао је лагодну опортунистичку позицију оправдања једног самовољног политичког акта.

Сви ми знамо да ни актуелна председница Скуштине ни министар одбране нису својим „проценама“ утицали на одлуке о раду Скупштине и о неоправданом преносу њене надлежности на тројку. Али зато је УСС морао да буде отворен према примедби из иницијативе о недостатку образложења. Тим пре што су били изложени емпиријски аргументи о напрасности одлуке о преузимању. Предочено је да тројка није могла да се позове ни на Наредбу министра здравља о ограничењу окупљања ни на њено објашњење од стране Владе (11. март). Садржај ових аката не може се односити на Скупштину и сви су тога били свесни. С обзиром како су поступили, безобзирно и бахато, без објективног разлога и аргумента, нису ни имали одрживо образложење и зато га нису ни дали, а не зато што се оно „не објављује“ како је устврдио УСС. Радила је чиста политичка самовоља.

Најзад, ваљда је УСС био дужан и да положи рачун пред релевантним чињеницама без којих није разумљив контекст уставног питања о једној важној јавној одлуци. Наравно, све се врти око процене јавне опасности због које је заведено ванредно стање. Као што се види, ова иницијатива није улазила у ово питање држећи се прећутне претпоставке да је одлука о ванредном стању садржински исправна. Али, колико год да је донета одлука спорна из процедуралних разлога, у тврде чињенце које је окружују не може се сумњати. Када је Одлука о проглашењу ванредног стања била донета (15. март) у Србији је било 46 потврђено оболелих од вируса корона, а није био ниједан умрли. Скупштина се тада наводно није могла састати. Када се Скупштина састала да би прогласила крај ванредног стања (28. априла) било је преко 8 000 оболелих и 160 умрлих. Зар УСС није, доносећи своје Решење (22. маја), могао да сабере два и два и повеже своје стручно мишљење са чињеницом да је тзв. немогућност заседања Скупштине била очигледно исфорсирана одлука ради политичких циљева, а да је позивање на Устав била само фарса.

На крају, зашто је све ово важно. Па ваљда сви знамо да би финале било исто и да се Скупштина састала, прогласила ванредно стање и потом се повукла, или чак повремено састајала, рецимо на нивоу радних одбора или руководства. Али, када би при таквом стању политичког система постојао суд професионалних и часних људи спремних да штите Устав, функционерска тројка не би тако опуштено кршила основни правни акт државе. Такво понашање било би без зазора проглашено за узурпацију. Није на Суду да употреби тај политички појам, али сви би знали да је реч о томе, у конкретном случају о узурпацији надлежности парламента од стране три највиша државна функционера. Ако УСС избегава да ради свој посао, што му иначе није први пут, онда заштиту Устава у своје руке морају да узму грађани. Ових десетак иницијатива није уродило плодом само зато што је УСС из својих руку испустио моћ права и приклонио се онима који владају преко моћи неправа. Али, ове иницијативе, као и многе друге чињенице о карактеру данашње власти у Србији, задобиће једном свој значај, онда када време постави питање шта је ко и када радио.

About The Author