Penzije danas nisu najveće, a odavno ne prate plate

Milan Ćulibrk, glavni i odgovorni urednik NIN-a

Nedeljnik NIN je u prvom septembarskom broju uvodni tekst posvetio penzijama i penzionerima pod naslovom “Srpska bajka sa tužnim krajem”

Dok Aleksandar Vučić tvrdi da su “penzije danas najveće u savremenoj istoriji Srbije”, zvanični podaci pokazuju da su one realno za 1,6 odsto manje nego što su bile kada su na vlast došli SNS i SPS. Još više su vredele 2009, ali je tada i počeo sunovrat. U međuvremenu, prosečna penzija je pala sa 62,3 na samo 45 odsto prosečne neto plate.

Do kraja godine prosečna plata u Srbiji biće 610 evra. Prestižemo Bugarsku, u kojoj je prosek 580 evra. Penzionerima obećavam da ćemo se truditi da penzije, koliko je moguće, što više prate plate, izjavio je predsednik Aleksandar Vučić 23. avgusta na Hepiju. Dan ranije, na sednici Glavnog odbora PUPS-a, rekao je da je dobro razumeo ključni zahtev lidera te stranke i ministra Milana Кrkobabića da penzije prate plate.

“Nisam siguran da će sto odsto to moći da bude tako. Imate moje obećanje da ću se truditi”, poručio je Vučić i još jednom ponovio da su “penzije danas najveće u savremenoj istoriji Srbije”. Umesto demantija, usledio je aplauz.

I dok “bake i deke”, ako je suditi po Vučićevim rečima, čeka svetla budućnost, sadašnjost i prošlost izgledaju nešto mračnije. Prema podacima Ministarstva finansija (Osnovni makroekonomski indikatori), realno je prosečna penzija danas manja nego 2012, kada su na vlast došli SNS i SPS. Iako je od tada do danas prosečna penzija nominalno povećana za 48 odsto, sa 19.788 na 29.381 dinar, realno je za 1,6 odsto manja.

Drugačije teško da je i moglo biti ako se ima u vidu da je od poslednjih 12 godina sedam godina realno padala, a samo pet rasla. Zato je, kada se sve sabere i oduzme, danas realno manja nego 2012, a još manja u odnosu na 2009, kada su penzije počele da se tope. Taj trend je, sa povremenim pauzama, trajao sve do poslednje četiri godine.

Prema tome, čak i ako polazi od toga da istorija počinje od njega, Vučić nije u pravu. Penzije su, ako se posmatraju kroz kupovnu moć, realno bile najveće pre 12 godina, u vreme kada je Vlada zavisila od PUPS-a, na čijem je čelu bio Кrkobabić senior, Milanov otac Jovan.

U prvim godinama posle 5. oktobra 2000, kada je po tvrdnjama naprednjaka počeo kolaps srpske privrede, realni rast penzija bio je dvocifren. U 2001. su povećane 17,9 odsto, a naredne za još 16,8 odsto. Istine radi, u to vreme bile su mizerne, ali su do 2008, do “istorijskog pomirenja” DS-a i SPS-a, realno povećane 105, a nominalno 291 odsto, sa 4.505 na 17.639 dinara.

A onda je, u ranu jesen 2008. napravljen inicijalni greh, jednokratnim povećanjem penzija za 10 odsto u trenutku kada je ceo svet zapljusnula recesija, izazvana finansijskom krizom, za koju su ministri Mlađan Dinkić i Božidar Đelić tvrdili da će nas zaobići i da ona može da bude “naša razvojna šansa”. Ali, nije, pa je već 2009. BDP Srbije pao 2,7 odsto.

Uprkos tome, penzije su nastavile po starom. Te godine su realno povećane 3,5 odsto, sa 16.639 na 19.788 dinara. Pritisnuta rastućim minusom u budžetu, iz kojeg se značajan deo novca izdvajao za isplatu penzija, država je praktično zamrzla penzije i one su 2010. realno smanjene 5,8 odsto, a naredne godine za još 3,6 procenata. To znači da su, prema zvaničnim podacima, 2009. realno vredele više za desetak odsto nego danas, iako su u međuvremenu povećane sa 211 na skoro 250 evra.

Igrom slučaja, od 2012. i dolaska naprednjaka na vlast, penzije su realno počele da rastu tek 2018, kada je Vučić izabran za predsednika, dakle kada one više nisu bile njegovo ustavno ovlašćenje, jer je za penzioni sistem i usklađivanje penzija formalno nadležna Vlada, na čijem je čelu već tri godine Ana Brnabić.

Zna se, međutim, ko donosi odluke, a tako je i 2019. usvojena „švjcarska formula“. Po njoj se svake godine penzije povećavaju za 50 odsto inflacije i 50 odsto rasta plata. S obzirom na to da su cene od usvajanja te formule do ove godine rasle sporije od dva odsto, po tom osnovu su penzije uvećavane za manje od jednog procentnog poena, plus za polovinu rasta neto zarada.

Automatski je, sasvim suprotno zahtevu Milana Кrkobabića, prosečna penzija bila sve manja u odnosu na prosečnu platu. I dok je njegov otac Jovan insistirao da prosečna penzija ne može da budu manja od 60 odsto prosečne zarade (u 2009. bila je 62,3 odsto), u junu 2021. pala je na 45 odsto – 29.384 prema 65.070 dinara.

Do toga je došlo jer su u međuvremenu prosečna primanja najstarijih povećana za manje od 10.000, a zarade za više od 33.000 dinara.

Svojevrsni je paradoks da su realno penzije bile najveće 2009, u godini u kojoj je ceo svet, pa i Srbiju zapljusnula recesija, a pad BDP-a pratilo je i smanjenje prosečne plate sa 32.746 na 31.733 dinara. Istovremeno, uz cene, troškove života i minus u državnoj kasi, porasle su i penzije, nominalno za čak 12 odsto, sa 17.639 na 19.788 dinara.

Tom rastu “kad mu vreme nije”, kumovao je sporazum Borisa Tadića i DS sa liderima SPS-a, JS i PUPS-a, Ivicom Dačićem, Draganom Markovićem Palmom i Krkobabićem seniorom. Krkobabić stariji je najglasnije insistirao da prosečna penzija ne može biti manja od 60 odsto prosečne plate.

Zbog toga je jedna od prvih odluka vlade Mirka Cvetkovića, iako su i premijer i ministarka finansija Diana Dragutinović bili svesni posledica, bilo jednokratno povećanje penzija za 10 odsto. Nakon još jednog redovnog usklađivanja u oktobru, te 2008. prosečna penzija bila realno za 14,2 odsto, a nominalno za čak 29 odsto veća nego godinu dana ranije – 17.639 umesto 13.612 dinara.

Najveći ceh te povišice, nažalost, platili su, uz izvesnu vremensku zadršku, sami penzioneri i javne finansije zemlje. Već u 2009. budžetski deficit je udvostručen, sa 47,5 na 92,6 milijardi dinara. Već do 2012. minus u državnoj kasi narastao je na rekordnih 213 milijardi. Država se opasno približila rubu bankrota. Zbog toga je Vučić kao premijer u jesen 2014. sproveo “fiskalnu konsolidaciju” koja se u velikoj meri svela samo na smanjenje primanja delu penzionera.

Na taj način, država je, prema nekim procenama, uštedela više od 600 miliona evra. Jovan Tamburić, predsednik Udruženja sindikata penzionisanih vojnih lica Srbije nedavno je za “Danas” izjavio da bi država, umesto obećanja trebalo prvo da obešteti penzionere za smanjenje penzija od 2014. do 2018. u iznosu od 834 miliona evra. Ako se ima u vidu da su penzije bile smanjene samo polovini “baka i deka”, sa primanjima iznad proseka, ispada da je svakog od njih država zakinula za oko 1.000 evra, a neke i za više hiljada evra.

Upravo zbog toga, na Vučićeve najave da će 2021. značajno povećati penzije i da će u februaru, uoči predsedničkih, beogradskih, a verovatno i vanrednih parlamentarnih izbora, svakom od penzionera isplatiti jednokratnu pomoć od 20 000 dinra, profesor Miodrag Zec, koji je penzionisan nakon fiskalne konsolidacije, pa lično i nije oštećen, predsedniku poručuje da bi, ako već ima para u budžetu, prvo trebalo da vrati ono što je uzeo.

“Penzioni sistem jedan je od najvažnijih stubova svakog društva. Osnovna karakteristika dobrog penzionog sistema je da je stabilan i predvidljiv, da se promene ne mogu primenjivati retroaktivno. Druga bitna stvar je da se penzija obračunava samo na osnovu uplata doprinosa tokom radnog staža.”

“Ta načela su više puta derogirana i nisu poštovana, jer se u socijalizmu stalno eksperimentisalo. Umesto da penzije budu vid štednje, njima se rešavao čitav niz drugih, političkih, statusnih i socijalnih pitanja, pa su pojedinci iz nomenklature, vojske, policije i tajnih službi, penzionisani sa 30, 40 ili 50 godina života. Uz to, bilo je dosta manipulacija, jer su penzije određivane samo na osnovu uplata doprinosa u poslednjih 10 godina, a ne tokom celog staža.”

“Zato se tokom tranzicije nametnula potreba reforme tog sistema. Ali ona nikada do kraja nije završena, iako su 2002. udareni dobri temelji za to. Tada je odlučeno da se penzije obračunavaju na osnovu uplata doprinosa za sve godine radnog staža.”

“Nažalost, u Vučićevoj eri urađeno je nešto što niko nikad nije uradio. On je po nekom svom socijalnom i političkom ključu, oduzeo pravo delu penzionera, pre svega srednjoj klasi, koja je najredovnije i uplaćivala doprinose. Time je poslao najopasniju poruku da se ne isplati ulagati u penzije. Zato sada mnogi uplaćuju doprinose na minimalnu zaradu. Posle će se ispostaviti da se sa tom penzijom ne može živeti. Bilo kakvo eksperimentisanje sa penzijama je vrlo opasno”, upozorava Zec.

Prof. Zec naglašava da je stabilan i predvidiv penzioni sistem bitna osnova i racionalnog privrednog sistema i uređenog društva, te da se po njemu vide i karakter i ozbiljnost neke države.

Uz opasku da je odlukom o smanjenju penzija samo jednom delu penzionera Vučić pokazao da je “najveći neprijatelj srednje klase”, Zec podseća i da se Ustavni sud proglasio nenadležnim da razmatra žalbe penzionera koji su tražili da im država vrati ono što im je otela, pa zbog toga oni ne mogu da se žale ni sudu u Strazburu.

U međuvremenu, ono što je oduzela nekim penzionerima, vlast je podelila svim građanima na ravne časti, pa i onima kojima pomoć nije bila potrebna, čime je nanela dodatnu nepravdu penzionerima, zaključuje Zec.

U međuvremenu, stanje u Fondu PIO se popravilo. Svojevremeno je više od 40 odsto nedostajućeg novca za penzije moralo da se dotira iz državne kase, a resorna ministarka Darija Kisić Tepavčević je potvrdila da za isplatu majskih penzija Fondu PIO zaposlenih nije isplaćen ni jedan dinar iz budžeta. Možda će i zbog toga u državnoj kasi ostati nešto novca za februar 2022, za novi poklon od po 20.000 dinara svakom penzioneru.

Vučić sigurno zna da skoro milion penzionera prima manje od prosečne penzije, koja je u junu bila 29,739 dinara i nije slučajno na sednici GO PUPS-a rekao da su najstariji “neka vrsta tihe većine. A već u izbornoj noći značemo i ko je “glasna većina”.

Bez obzira na to što će u decembru 2021. prosečna penzija pasti ispod 40 odsto prosečne zarade, ako ona, kao što je Vučić obećao, bude 610 evra. I to je ključni problem kad se mnogo obećava.

Objavljeno u 3688. broju NIN-a od 2. septembra 2021. godine