Форма тужбе Управном суду у предмету признавања права на разлику између исплаћене и пензије по решењу од 1.11.2014. до 30.09.2018. године

УПРАВНОМ  СУДУ  У  БЕОГРАДУ

                                                      Улица Немањина број 9

                                                          11000 Београд

ТУЖИЛАЦ: ____________________ из ________________, Ул.____________________ број________, ____________________,  ЈМБГ:_____________________

ТУЖЕНИ:  Дирекција РФ ПИО, др. Александра Костића 9, Београд

  ТУЖБА

у 2 примерка 

против другостепеног управног акта – решења Дирекције  РФ ПИО,  број: __________________  од____________године ,  због незаконитости јер:

         1. У  поступку доношења оспореног акта није поступљено по правилима поступка;

         2. Из утврђених чињеница изведен је неправилан закључак у погледу чињеничног стања;

         3. У акту није правилно примењен закон.

П р е д л а ж е м:

Да суд уважи тужбу, поништи оспорени управни акт и донесе одлуку засновану на закону и уставу РС или предмет врати надлежном органу на поновно одлучивање, са обавезујућим упутством да жалбу усвоји, и донесе  решење у складу са предлогом датим у жалби, 

О б р а з л о ж е њ е

Тужилац је благовремено, поднео жалбу против решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, Филијала Београд, број _______________  од ___________________ године, којим се одбацује  Захтев за признавање права на разлику између исплаћене и пензије по решењу у периоду од ____________ до __________________ године са законском каматом.

Жалба је поднета због погрешног и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене правних прописа. Указано је на погрешну примену члана 92. став 1. тачка 1. Закона о општем управном поступку, ставом да није реч о управној ствари у смислу члана 2. ЗОУП о којој се одлучује у управном поступку јер сам ја Захтевом   тражио Признавање права на разлику између исплаћеног и припадајућег износа пензије са законском каматом. Позивање на члан 92. став 1. тачка 1.  је  погрешно тумачење прописа на моју штету.  На овакав начин орган погрешном применом прописа ме онемогућава да у управном поступку пред РФ ПиО остварим своја права на основу Закона ПиО, Устава Републике Србије и Европске конвенције о људским правима и слободама. 

У жалби је посебно  указано другостепеном органу на игнорисање чл. 6. став 2. Закона о ПиО,  чл. 20. став 1 и 2., чл. 58. став 1 и 2, и чл.70. став 1 и 2. Устава Републике Србије (,,Сл. гласник РС,,, број 83/2005 и 98/2006). чланова 1, 13 и 17. Европске конвенције о људским правима и основним слободама, чл. 1. Додатног протокола уз Конвенцију и чл. 1. Протокола број 12. уз Конвенцију.  Из оспореног решења видљиво је да се тужени другостепени орган није бавио жалбеним наводима, већ је само потврдио и преписао наводе ожалбеног решења првостепеног органа. На мој навод у жалби „да нисам тражио исплату износа у висини разлике усклађеног износа пензије утврђене решењем и износа пензије која се исплађивала применом Закона о привременом уређивању начина исплате пензија“ тужени орган у свом решењу наводи да је увидом у списе предмета утврђено да је именовани ________________. године поднео Захтев за доношење решења о исплати одбијених износа пензије који се исплаћују применом Закона о привременом уређивању начина исплате пензија и то за цео период од почетка примене наведеног закона. На основу наведеног је јасно да је тужени орган донео решење користећи некакав формулар не разматрајући мој захтев и образложење истог.

Умањење пензија применом Закона о привременом уређивању начина исплате пензија је нарушило „мирно уживање“ имовинског права стеченог на основу Закона о ПИО. При томе у решењу нити неком другом акту, а нарочито не законом није утврђен јавни интерес  нити је утврђена висина накнаде за одузету имовину (члан 58 став 2).

У образложењу побијаног решења се констатује да је захтев за признавање права на исплату разлике између исплаћеног и припадајућег износа пензије имовинско-правног карактера и да се као такав одбације у складу са чланом 92. став 1. тачка 1. Закона о општем управном поступку, јер није реч о управној ствари у смислу члана 2. ЗОУП о којој се одлучује у управном поступку.  На овакав начин орган погрешним навођењем мог захтева и применом прописа на моју штету ме онемогућава да у упрaвном поступку пред РФ ПиО остварим своја права на основу Закона ПиО, Устава Републике Србије и Европске конвенције о људским правима и слободама. 

Према члану 70. Устава РС пензијско осигурање уређује се законом а не законима, тако да је Закон о привременом  уређивању начина исплате пензија несистемски јер омогућава умањивање висине пензије као стеченог права супротно Закону О ПИО. У складу са овим чланом,  њему је право на пензију, њену висину утврђено на основу  Закона  о пензијском и инвалидском осигурању, Сл. Гласник РС 34/2003, 64/2004,84/2004,85/2005,101/2005, 63/2006, 5/2009, 107/2009,101/2010, 93/2012,62/2013,108/2013 и 75/2014, а исплата  пензија врши се на основу коначних и правоснажних решења Републичког Фонда за пензијско и инвалидско осигурање.

Поступање Фонда ПиО у којем је Закон о привременом уређивању начина исплате пензија примењиван односно спровођен а да претходно није спроведен појединачни управни поступак у складу са ЗОУП је у супротности са гарантованим  уставним и законским правима на правично суђење у оквиру којег, на право учешћа у поступку, право на правни лек и право на добијање појединачне одлуке чиме су прекршена  моја уставом загарантована права. Непосредна примена Закона о привременом начину уређивања исплате пензије, без доношења појединачног, конкретног решења, које би општу законску норму применио на конкретно лице, не предвиђа ни једна одредба међународног или домаћег права и представља правно недозвољену самовољу. То значи да је надлежни Фонд ПИО, након ступања на снагу  Закона о привременом начину уређивања исплате пензија, морао донети појединачна решења о висини смањене пензије и  тек након правноснажности тог решења, евентуално, почети са исплатом новоутврђеног (умањеног) износа пензије.

Наиме, пензијско осигурање је на основу члана 70 став 1 Устава РС, уређено Законом о пензијском и инвалидском осигурању који по члану 97. тачка 8. Устава Републике Србије има системски карактер, те важећи Закон о ПИО може се мењати само новелирањем или новим системским законом, а не сурогат законом, као што је Закон о привременом уређивању начина исплата пензија.

По Закону о привременом уређивању начина исплате пензија, који је донет са циљем очувања финансијске одрживости пензијског система у Републици Србији, а ниједним актом није приказана нужност и општи интерес за умањивање пензија, почев од новембра 2014. године па закључно са септембро 2018. године, када је престао да се примењује наведени закон, подносиоцу захтева су умањивани износи припадајућих пензија по обрачуну како је регулисано наведеним Законом, а што је у супротности са коначним решењем подносиоца захтева којим је стекао право на пензију.

Фонд ПИО је имао обавезу да у извршењу наведеног Закона по службеној дужности, а имајући у виду правоснажно и коначно решење којим је подносилац захтева стекао право, које се не може умањивати без појединачног управног акта, донесе нови појединачни управни акт са правом на правни лек а применом члана 105. став 2. Закона о ПИО и члана 192. Закона о општем управном поступку, јер пензија као стечено право се не може умањивати тек тако само на основу текста наведеног Закона а без доношења појединачног решења за сваког подносиоца захтева, јер пензија као лично, имовинско и људско право се не исплаћује на основу законског текста који представља само основ за доношење новог појединачног управног акта у поступку извршења закона а у складу са чланом 84. став 2. Закона о ПИО, јер основ за исплату није закон већ појединачни управни акт донесен у извршењу наведеног Закона.

Пензија је имовинско право и спада у појам мирног уживања имовине како по Уставу Републике Србије, тако и по Европској конвенцији о заштити људских права и основних слобода, а она је и лично право, а по Европској социјалној повељи пензија је не само имовинско, него и људско право.

Сам назив Закона о привременом уређивању начина исплате пензија упућује на саму технику исплате истих, међутим садржина наведеног Закона прописује умањивање припадајућих пензија пензионера по коначном решењу Фонда, тако да назив и садржина Закона не кореспондирају и у супротности су, а није регулисан однос системског Закона о ПИО и наведеног Закона о привременом уређивању начина исплате пензија, а који су у колизији, као и са Уставом Републике Србије који каже да се достигнути ниво људских права не може смањивати, а што се односи и на пензије, а Закон о привременом уређивању начина исплате пензија је у сукобу и са Европском социјалном повељом која је код нас ратификована 2009. године, а која као ратификовани нормативни акт по нашем Уставу има јачу правну снагу од закона, а која наводи: „Свака држава потписница је дужна да свој систем социјалне сигурности одржава на задовољавајућем нивоу и да га постепено подиже на виши ниво“, а никако да га смањује, а што се код нас десило.

Имајући у виду да је по наведеном Закону поступано у горе наведеном периоду, те имајући у виду да су пензије имовинско право и лично право а по Европској социјалној повељи и људско право, то нико нема право да трајно од пензионера одузме део те њихове имовине, тако да примена наведеног Закона може бити само законом регулисана позајмица са обележјима принудне позајмице јер нема сагласности имаоца права-пензионера, те када се постигла сврха  позајмице, очување финансијске одрживости пензијског система у Републици Србији, и по престанку примене закона, Фонд ПИО је у обавези да пензионерима призна право на разлику између исплаћене и пензије по  са законском затезном каматом.  Исплата тко утврђеног права је посебно питање које у складу с Законом треба да регулише РФ ПИО.  

Законитост рада Управног органа односно РФ ПиО се у складу са ЗОУП испитује у управном поступку, управно-судском поступку а код повреде права гарантованих Уставом РС и Европском повељом о људским правима и пред Уставним судом Републике Србије и ЕСЉП у Стразбуру.

 Како ми у поступку примене Закона о привременом уређивању начина исплате пензије од 1.11.2014. године до 30.09.2018. године, којим Закон о ПиО није стављен ван снаге,  није измењено правоснажно решење којим ми је утврђена висина пензије и није донето решење о привременом смањењу  пензије у којем је требало у складу са чланом 58. став 1. и 2. Устава РС да се регулише и право на повраћај неисплаћеног дела пензије, после престанка разлога за њено смањење, Захтевом сам тражио да се то питање регулише у складу са чл. 6. став 2. Закона о ПиО,  чл. 20. став 1 и 2., чл. 58. став 1 и 2, и чл.70. став 1 и 2. Устава Републике Србије (,,Сл. гласник РС,,, број 83/2005 и 98/2006). чланова 1, 13 и 17. Европске конвенције о људским правима и основним слободама, чл. 1. Додатног протокола уз Конвенцију и чл. 1. Протокола број 12. уз Конвенцију.  

У жалби сам предложио да Дирекција Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, као другостепени управни орган, уважи жалбу, поништи ожалбено решење и сам реши ову управну ствар, тако што ће ми утврдити право на разлику између исплаћене и пензије по решењу са законском каматом у периоду од 1.11.2014 до 30.9. 2018. године у складу са са чл. 6. став 2. Закона о ПиО,  чл. 20. став 1 и 2., чл. 58. став 1 и 2, и чл.70. став 1 и 2. Устава Републике Србије (,,Сл. гласник РС,,, број 83/2005 и 98/2006). чланова 1, 13 и 17. Европске конвенције о људским правима и основним слободама, чл. 1. Додатног протокола уз Конвенцију и чл. 1. Протокола број 12. уз Конвенцију, или да уважи жалбу, поништи ожалбено решење и врати предмет првостепеном органу на поновни поступак.  Исплата наведеног права је техничког карактера и Захтевом нисам тражио да се регулише. 

Тужени орган приликом доношења оспореног акта није поступио по правилима поступка прописаним чланом 235. став 2. Закона о општем управном поступку у којем стоји да се у образложењу другостепеног решења морају оценити и сви наводи жалбе.

Имајући у виду све наведено,  утужено решење је незаконито због недостатка образложења на наводе из жалбе, због игнорисања одредби Закона о ПИО, Устава РС, Европске повеље о људским правима и погрешне примене прописа.

У Београду  _______________. године  

                                                                                             ___________________________

Прилози:

– Захтев Филијали РФ ПИО,

– Решење филијале РФ ПИО,

– Жалба Дирекцији РФ ПИО,

-Решење Дирекције РФ ПИО, број: _____________________________год.

About The Author