Држава мора да врати узурпиране пензије

Накнадне памети увек недостаје али… Поштовани господин је пензионер и лично није покренуо ни један поступак за враћање отетог. Да су покренути масовни поступци 2015. године Уставни суд Србије се сигурно не би понашао како се понаша… Тада су и судске таксе због износа биле много мање па су парнични поступци били прихватљивији. Покренуту посзтупци против РФ ПИО нису никаква грешка и треба да буду настављени…Такође покретање поступака је још могуће по закону о ПИО јер не постоји застаревање а њиховим покретањем оштећени пензионери стају у ред приоритетне накнаде штете… Оно што је Удружење синдиката пензионисаних војних лица могло, учинило је спречили смо заборав НЕДЕЛА актуелне власти. Идемо до победе права и правде!

Преузето из листа Данас од 15.4.2022. године

Устав, у члану 70, предвиђа да се пензијско осигурање уређује законом а да се о економској сигурности пензионера брине Република Србија.Систем овог осигурања уређен је Законом о пензијском и инвалидском осигурању на принципу међугенерацијске солидарности, по којем радно активна генерација из бруто зарада и других примања уплаћује доприносе у пензијски фонд, да би по престанку радног века из тог фонда до краја живота остваривала пензију сразмерну висини уплаћених доприноса.

Због овога је пензија имовинско право, чије мирно уживање јемчи члан 58. став 1. Устава.

На ово право насрнуо је Закон о привременом уређивању начина исплате пензија (даље: привремени закон), чувен по лажном представљању јер каже да уређује начин исплате пензија а заправо их унеређује прогресивним умањивањем ако су веће од 25.000,00 динара.

Пензија, као имовинско право, спада у ред људских права и слобода, а члан 20. став 2. Устава предвиђа да се њихов достигнути ниво не може смањивати.

Пензијско осигурање се, по члану 97. став 8. Устава, уређује системским законом а привремени закон то својство нема.

Уставни суд је, међутим, решењем ИУз. 531/14 од 23.09.2015. године, одбацио иницијативу за оцену његове уставности, понижавајући себе пристајањем да буде лојалан политици уместо Уставу.

Зато се и нашао у сукобу са самим собом, не оспоравајући да је „право на пензијско осигурање једно од људских права зајемчених Уставом“, да би закључио како сâмо „право на пензију није људско право зајемчено Уставом“ игноришући одредбе Главе ВИИИ Закона о пензијско и инвалидском осигурању, по којима је висина пензије (као њен ниво) укључена у пензијско осигурање.

Државно правобранилаштво настоји да у исти сукоб уведе и редовни суд тврдњом да смањење висине пензија има јавноправни а не приватноправни карактер, што не би водило повреди права на имовину.

Како се међугенерацијска солидарност минулог и текућег рада заснива на доприносима из бруто зарада и других прихода грађана, оваква тврдња није прихватљива.

Пошто је Устав јачи и од Уставног суда, држава Србија је дужна да износе пензија узурпиране привременим законом врати.

Зашто – Иако пензије утврђује и исплаћује Фонд за пензијско осигурање (даље: Фонд ПИО), њихово враћање треба захтевати од Републике Србије јер их је она доношењем привременог закона противправно присвојила.

То не приличи држави која је, по члану 173. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, гарант за обавезе Фонда ПИО према корисницима пензија.

По Закону о облигационим односима, гарант јемчи за испуњење обавезе.

Али, овде није реч о супсидијарном јемцу од кога се може захтевати испуњење обавезе тек ако је главни дужник не испуни, него о јемцу – платцу који, као и главни дужник (овде Фонд ПИО), одговара повериоцима (овде корисницима пензија) за целу обавезу, тако да они могу захтевати њено испуњење било од главног дужника, било од јемца, било од обојице као солидарних дужника, што предвиђа члан 1004. став 3. поменутог закона.

У овом случају, испуњење обавезе треба захтевати од Републике Србије која је привременим законом и нарушила мирно уживање пензија утврђених системским законом, иако је по Уставу, дужна да се стара о економској сигурности пензионера.

Уместо да се стара о њиховој сигурности, она је на њихову штету увећала свој буџет за близу сто милијарди динара.

Истовремено, на основу системског закона а у време важења привременог, држава је дозвољавала увећања пензијских примања (у процесу њиховог усклађивања са просечним зарадама и трошковима живота), али једино ради процентуалног увећавања узурпираних зарада.

Коме – Узурпиране износе пензија Република Србија треба да врати пензионерима као корисницима имовинског права, стеченог минулим радом на основу системског закона.

Али, ако корисник пензије више није жив, узурпирани износи пензија припадају његовим наследницима.

Тада су они легитимисани да захтевају њихову исплату, на шта указује и одлука Уставног суда Србије, Уж. 5171/15 од 08.02.2018. године, по којој право на враћање одузете имовине има некадашњи ималац, а уколико није жив то право припада његовим наследницима, чије се својство утврђује само за потребе враћања имовине. Више наследника у истом спору окупљају прописи о супарничарству.

Како – Постоје два начина за враћање узурпираних износа пензија. Једноставнији и бржи може да обезбеди законодавна власт, ако Народна скупштина донесе закон о враћању противправно ускраћених пензијских примања корисницима, односно њиховим наследницима, уз припадајућу затезну камату.

Сложенији и дужи обезбеђује судска власт, у спору по тужби корисника пензије, односно њихових наследника. Овде ћемо се бавити само другим начином.

Пре покретања судског поступка, треба поднети захтев надлежној филијали Фонда ПИО за издавање потврде о висини пуне пензије и неисплаћених износа у периоду од новембра 2014. до новембра 2018. године.

Када се потврда добије (а не чека се дуго), лице које намерава да поднесе тужбу мора се обратити Републичком јавном правобранилаштву као заступнику државе, с предлогом за мирно решење спора.

Пошто се добије одговор о неприхватању предлога (ни он се не чека дуго) следи подношење тужбе надлежном суду.

По члану 23. став 1. тачка 8. Закона о уређењу судова, спорове поводом обавезног социјалног осигурања, а ту спада и пензијско осигурање, решава виши суд, али подносиоца може изненадити да се тај суд огласи ненадлежним и предмет уступи основном суду да га реши у посебном поступку за решавање спорова мале вредности.

Спорови о обавезном социјалном осигурању, не могу се решавати по одредбама за спор мале вредности јер би се, у супротном, те одредбе могле примењивати и у породичним, брачним, наследним, ауторским или радним споровима, што би било апсурдно. Ако радни спорови не могу бити решени у спору мале вредности, не могу ни пензионерски спорови јер су они у „блиском сродству“.

Ако би се и гарантни спорови државе за обавезе Фонда ПИО могли решавати у спору мале вредности, онда би то била најава да ће и сви будући спорови по основу државне гаранције из члана 173. Закона о пензијском и инвалидском осигурању бити решавани у спору мале вредности, иако укупна сума узурпираних пензија достиже сто милијарди динара што би, такође, било апсурд.

Тужба треба да има два захтева: први – да корисник пензије има право на пуну пензију предвиђену системским законом; други – да Република Србија, као гарант за обавезе Фонда ПИО у својству јемца – платца, исплати тужиоцу (кориснику, односно наследнику) неисплаћене износе пензија са каматом о доспелости сваког појединог износа. Први захтев несвесно подстиче и државно правобранилаштво, јер у одговору на тужбу у предмету 41П-59318/21 наводи да: „Закон о привременом уређивању начина исплате пензија у целости има у виду одредбе Закона о пензијском и инвалидском осигурању који није мењан, већ су његове одредбе и даље на снази. Како у односу на одређивање пензија, тако и у односу на одредбе о усклађивању пензија, из чега произлази да се овим законом не дира у стечена права“.

У премиси овог исказа – да системски закон није мењан и да су његове одредбе за читаво време важења привременог закона биле на снази, није могућ закључак да привремени закон не дира у стечена права.

Да их драматично нарушава сведоче потврде Фонда ПИО са подацима о висини неисплаћених износа пензија у спорном четворогодишњем периоду.

Подршку овим захтевима пружа и владавина права, предвиђена чланом 1. Устава Србије.

About The Author