106 година РВ и ПВО – ПОНОСНИ НА ПРОШЛОСТ, ОКРЕНУТИ САДАШЊОСТИ, ЗАГЛЕДАНИ У БУДУЋНОСТ

Мр Златомир Грујић

 Дуже од века живи војно ваздухопловство Србије. Родило се међу петнаест првих у свету, крштено је у балканским ратовима, стасало је у Великом рату, надаље се развијало и расло. Данас, поносни на прошлост, окренути садашњости, загледани у будућност припадници РВ и ПВО Србије, верни својој професији и позиву, својој држави и народу, стамено стоје на бранику Отаџбине, вредно стреме новим прегнућима, летећи на крилима традиција, знања, искуства, снажног патриотизма и морала.

Навршава се 106. годишњица од рођења српског војног ваздухопловства, од оног зимског дана 24. децембра 1912. године, када је војвода Радомир Путник издао историјску наредбу да се формира Ваздухопловна команда у Нишу.

Легендарни војвода је за команданта ваздухопловства поставио мајора Косту Милетићапрвог српског аеронаута – пилота балона, првог стручњака за ваздухопловну технику, организацију, метерорологију и голубију пошту.

У састав Ваздухопловне команде ушло је аеропланско одељење, балонска чета, водонична централа и голубија пошта – сви елементи који су у то време чинили ваздухопловство, не само у нас, него у свету.

Тај историјски чин одиграо се у јеку Првог балканског рата, а врло брзо је српско војно ваздухопловство ангажовано у операцијама код Скадра почетком 1913. године. Од тих дана траје преко век дуга епопеја српских ваздухопловаца, њихово прекаљивање у борбама од Цера, Колубаре, Дрине, Албаније, Крфа, Солуна, Кајмакчалана, Београда, Страцина до НАТО агресије и данашњих дана. 

Поносни на тај непрекидни лет дужи од века, српски  ваздухопловци прослављају данашњи празник одлучни да га наставе и од њега не одступе. Знају да нема слободе, мира, спокојства, просперитета ни будућности без слободног неба Отаџбине, и зато себе не жале на том светом задатку.

Богатство ваздухопловних традиција у Србији илуструју чињенице, које с усхићењем износимо. Ове године навршило се:

174 године од “Воздухопловиа” Матије Бана (1844);

134 године од прве ваздухопловне књиге „Шетња по облацима“ профосора Ђорђа Станојевића (1884);

125 године од првог акта којим је у формацији српске војске било предвиђено увођење ваздухопловних јединица (1893); 

– 116 година од како је школован први српски аеронаут, капетан Коста Милетић (1902);

– 110 година од формирања станица голубије поште (1908);

– 109 година од набавке првих ваздухоплова – балона  за српску војску (1909);

106 године од школовања прве класе од шест српских војних пилота и формирања Ваздухопловне команде, прве ваздухопловне јединице српске војске и прве употребе ваздухопловства у ратним дејствима (1912);

97 година од настанка домаће ваздухопловне индустрије (1921);

99 година од формирања првих ваздухопловних школа (1919);

преко 80 година од формирања првих научних установа које су се бавиле научноистраживачким радом из области ваздухопловне технике;

– 77 година од Априлског рата (1941);

– 73 године од ослобођења земље од фашизма (1945);

– 27 година од почетка крвавог распада југословенске државе (1991);

– 19 година од злочиначке НАТО агресије (1999);

– 12 година од како је Србија поново постала самостална држава (2006).

У ових 106 година прохујало је осам ратова у којима се РВ и ПВО исказало на посебан начин, и по нечем остало забележено у историји.

– У првом балканском рату српско ваздухопловство је створено, полетели су срспки војни авиони, и одмах ангажовани у дејствима на фронту стичући прва борбена искуства.

– У другом балканском рату на борбеним задацима летели су срспку војни авиони и балони, сагледана су техничка ограничења у вези са могућношћу употребе ваздухопловства и њихове тактике.

– У првом светском рату српско војно ваздухопловство од скромних снага на почетку, израсло је у снажну групацију која је дала видан допринос пробоју Солунског фронта, ослобођењу Србије и југословенских територија, а било је и основа за изградњу ваздухопловства Краљевине Југославије.

– У априлском рату 1941. године југословенско ваздухопловство је упркос херојском отпору, разбијено и уништено.

– У народноослободилачком рату 1941-1945. године, ваздухопловство је васкрсло као феникс, да би до краја рата израсло у снажну оперативну ваздушну силу јачине око 400 авиона и 10.000 људи.

– У рату 1991/92. године на тлу распадајуће СФРЈ РВ и ПВО је сачувало оперативну борбену способност и војничко достојанство, а дало је и крупан допринос спасавању избеглица из сецесионистичких република и биолошком опстанку српског народа.

– У злочиначкој агресији НАТО снага 1999. године РВ и ПВО је пружило одлучан и снажан отпор агресору и сачувало своје  виталне капацитете, исказујући на делу снажну војну вештину и несаломив борбени морал.

– После више од једног века постојања, РВ и ПВО се данас налази пред новим изазовима свог техничко-технолошког, организационог и кадровског ревитализовања.

Сво време, од првих ваздухопловних идеја, до данашњих дана, наша војна ваздухопловна мисао се развијала, расла и ширила. Настало је више ваздухопловних научних дисциплина са богатим опусом теоријских радова и практичних искустава и конкретних техничко-технолошких оригиналних решења и достигнућа. Ваздухопловна теоријска мисао, уз мања заостајања у неким периодима, углавном је ишла у корак са временом, а техничко-технолошки развој у области ваздухопловства био је често “замајац” техничко-технолошког развоја земље. Не сме се заборавити чињеница да је Југославија пре 94 године имала властиту ваздухопловну индустрију и да је једна од ретких земаља у свету, и данас, која је имала сопствене конструкције и сопствену производњу ваздухоплова.

У својој историји наше ваздухопловство је имало бројне тешкоће али и блиставе тренутке. По формирању 1912. године било је међу првих 15 у свету и првих пет која су ангажована у ратним дејствима. Након успона домаће ваздухопловне индустрије и унапређења организације и формације почетком тридесетих године XX века, било међу најснажнијим ваздухопловствима у Европи. После другог светског рата било је међу првима у Европи, јаче од ваздухопловстава балканских и суседних земаља. Почетком шездесетих заблистали су на европском небу бисери наших конструктора и ваздухопловне индустрије – “галеб”, “јастреб”, “орао”. Крајем осамдесетих, до катаклизме распада СФРЈ, РВ и ПВО је била респективна ваздухопловна сила са три оперативне групације – Корпуса РВ и ПВО, разуђеним школским системом, научно-истраживачким и развојним установама, ремонтним заводима и пратећом ваздухопловном индустријом, снажним материјално-техничким и људским потенцијалом, и са високим угледом у свету.

Но, имало је и падове и ломове, које је увек пребродило. Тако је 1915. године српско ваздухопловство практично остало без авиона и  пилота, али је врло брзо, уз помоћ савезника, али првенствено огромним залагањем наших кадрова, израсло у снажну ваздухопловну силу. Крајем тридесетих закаснило је у техничкој модернизацији и усаглашавању доктрине и система обуке и командовања са захтевима савременог рата, што је скупо плаћено тешким поразом у априлском рату 1941. године. Протекле две и по деценије, услед врло тешке материјалне ситуације и других проблема, стагнирало је, али и сачувало снагу и енергију за нова прегнућа. Увек је ваздухопловство предњачило по прогресивним идејама и није робовало догматизму, тако је и данас. У 2018. години набавком нове ваздухопловне технике, у првом реду хеликоптера и борбених авиона, почиње нови историјски циклус прогресивног развоја РВ и ПВО.

У измењеној војно-политичкој и геостратегијској ситуацији, нужно је војно-теоријски рад у вези са РВ и ПВО, усмерити у правцу дефинисања валидних доктринарних ставова у војној доктрини. Садашња епоха  захтева да РВ и ПВО има јасне теоријске ставове у улози, намени и задацима, упркос чињеници да су материјални услови ограничавајући фактор, јер ће то омогућити да се по мери јачања материјалне основе РВ и ПВО брзо прилагођава ситуацији и у модернизацији брзо надокнађује пропуштено.

Никако се не сме дозволити да РВ и ПВО изгуби свој идентитет, свој блистави карактер и висок интелектуални и морални интегритет. У историји многих земаља давно је превазиђена дилема око самосталности видова војске, па и у нас.  

Доктринарне ставове у војној стратегији или доктрини РВ и ПВО нужно је дефинисати у складу са критеријума науке и најбољим светским решењима примењивим на наше услове. РВ и ПВО мора имати место које му у савременим условима и припада, и ту се не сме постављати питање – да ли нам треба или не. Нема модерне војске данас без модерног ваздухопловства и модерне противваздушне одбране. У складу са тим не би требало ни да се поставља питање материјалних и људских ресурса и финансијских издвајања.

У новим условима неопходно је редефинисати улогу, намену и задатке РВ и ПВО, уз ослобађање од неких стереотипа и шаблона, не само када је у питању терминологија, већ суштина функционисања свих подсистема. На теоријском раду и осмишљавању свих тих питања нужно је, поред војних стручњака ангажовати и умне људе из друштва који су кадри да својим знањем, искуством, инвентивношћу и креативношћу, ентузијазмом и професионалним способностима допринесу да се ти проблеми реше на опште задовољство.

 

РВ и ПВО у XXI веку мора летети на крилима памети, знања, нових технологија и савремених техничких, организацијских и кадровских решења. То је пут, као и пре стотину и шест година за смеле, одважне и инвентивне људе, који се не плаше пораза, који свесно иду у ризик јер знају да ће га савладати и елиминисати, који прихватају новине и уважавају постигнућа других, који се боре и не предају.

Богате традиције нашег војног ваздухопловства поштују се, негују и оплемењују у командама, јединицама и установама РВ и ПВО, али и ангажовањем бројне популације ваздухопловних ветерана, који су читав свој живот уградили у изградњу и развој вида, пригрлили његова достигнућа као своја, и данас с љубављу и поштовањем  обележавају овај велики празник.

Срећан празник – Дан РВ и ПВО!

Оставите одговор