Iskušenja sistema penzijskog osiguranja
Beograd, 2.03.2017. - Debata "Predsednik Republike i Ustav Srbije" u organizaciji Fondacije Centar za demokratiju odrzana je danas u Pres centru UNS-a u Beogradu. Na fotografiji bivsi sudija Vrhovnog suda i profesor na Univerzitetu Union Zoran Ivosevic. (BETAPHOTO/MILOS MISKOV/DS)
: Autorski tekst Zorana Ivoševića
Ustav Srbije, u članu 70, predviđa da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom a da se o ekonomskoj sigurnosti penzionera stara država.
Sistem penzijskog osiguranja uređuje Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju po normativnom modelu međugeneracijske solidarnosti, tako da radno aktivna generacija iz zarada i drugih bruto primanja uplaćuje doprinose u penzijski fond, da bi po prestanku radnog veka iz tog fonda do kraja života ostvarivala penziju srazmerno uplaćeno doprinosu. –
Pošto uplaćivanje doprinosa, njihov dotok u penzijski fond i plasman radi ukamaćivanja uređuje država, član 173 pomenutog zakona predviđa da je Republika Srbija garant obaveza Fonda PIO prema korisnicima penzija.
Ovaj sistem je u poslednje dve decenije prošlog i prve dve decenije ovog veka odoleo mnogim iskušenjima a jedno od najvećih započelo je 28. oktobra 2014. godine, kada je stupio na snagu Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija koji je, dva dana ranije, po hitnom postupku, usvojila Narodna skupština.
Taj zakon je u naš pravni sistem ušao lažnim predstavljanjem. Po nazivu on je trebalo da uredi samo tehniku isplate penzija a uneredio je sâmu njegovu supstancu, ako je bila veća od 25.000 dinara. U nazivu stoji da je privremen, a odredbe o njegovom trajanju u tom zakonu nema.
Ovaj zakon drastično je narušio Ustav Srbije iz sledećih razloga: 1) Odredba člana 20 stav 2 Ustava predviđa da se dostignuti nivo ljudskih prava ne može smanjivati. – Pošto član 70 Ustava pripada korpusu ljudskih prava, korisnicima nije mogla biti isplaćivana niža penzija od one koja je utvrđena sistemskim zakonom; 2) Odredba člana 58 Ustava jemči mirno uživanje imovinskih prava stečenih zakonom. – Pošto je penzija imovinsko pravo stečeno zakonom, progresivnim umanjivanjem njene visine utvrđene sistemskim zakonom, korisnicima je narušeno ustavno pravo na imovinu; 3) Odredba člana 36 stav 2 Ustava predviđa da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu. – Pošto su umanjene penzije isplaćivane direktnom primenom samog zakona, bez umanjenja visine penzije utvrđenim pravnosnažnim rešenjem Fonda PIO, korisnicima je uskraćeno i Ustavom zajamčeno pravo na žalbu (u upravnom postupku) i pravo na tužbu (u upravnom sporu); 4) Odredba člana 97 tačka 8 Ustava predviđa da se penzijsko i invalidsko osiguranje određuje sistemskim zakonom. – Pošto je Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju jedini sistemski zakon u toj pravnoj oblasti, Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija nije mogao da obustavi njegovu primenu, čak ni privremeno.
Evropska socijalna povelja, u članu 12 tačke 1 i 3, obavezuje svaku stranu ugovornicu da svoj sistem socijalne sigurnosti održava na zadovoljavajućem nivou u nastojanju da ga podigne na viši nivo. – Pošto je Srbija ovu povelju ratifikovala 2009. godine, nije mogla da 2014. godine zakonom uvede privremeno umanjivanje penzija jer, po članu 194 stav 5 Ustava, zakon ne sme biti u suprotnosti sa ratifikovanim međunarodnim ugovorom.
Usled rečenog Ustavni sud Srbije je, umesto da prihvati inicijativu Udruženja sindikata penzionera Srbije iz 2014. godine, posle dužeg oklevanja, 23.09.2015.godine, doneo rešenje o njenom odbacivanju i to u plenumu (predsednik i 12 sudija) umesto u veću (predsednik i sedam sudija).
Četvoro sudija bilo je protiv (zbog njih je, valjda, i odlučivano u plenumu) a jedan od njih se obratio većini rečima: «Kolege, morate biti lojalni Ustavu, a ne Vladi i njenoj politici.» Tako je Ustavni sud zaslužio da mu podnosilac inicijative «kumuje» kolokvijalnim nazivima: «zaustavni sud» i «zauzdani sud».
Pošto je odbacivanje inicijative nemeritorna odluka, moguće je i prihvatanje nove, a tada bi i kolokvijalni nazivi utihnuli.
Zbog takvog Ustavnog suda, pomenuti privremeni zakon bio je u primeni pune četiri godine. Ali, penzije su i nakon njegovog prestanka ostale izložene umanjivanju: redukcijama propisa o usklađivanja njihove visine sa troškovima života i dovođenjem penzijskih propisa u vezi sa budžetskim mogućnostima. To se odnosilo čak i na penzije ispod 25.000 dinara.
Penzije su se usklađivale sa rastućim troškovima života, najpre – četiri puta godišnje, potom – u aprilu i oktobru svake godine, a sada samo jednom – u oktobru. Sva ostala usklađivanja zavise od stanja u budžetu.
Budžetske mogućnosti mogu da utiču na položaj lica u stanju socijalne potrebe, ali ne i na položaj korisnika penzija koji su svoje pravo stekli uplaćivanjem doprinosa na prihode ostvarene minulim radom.
Lica u stanju socijalne potrebe ostvaruju novčanu podršku po osnovu društvene solidarnosti i humanizma. Stoga, zavisnost penzija od budžetskih mogućnosti kruni model međugeneracijske solidarnosti, narušavajući njegovu autonomnost i ekonomsku pouzdanost. Od onih čije penzije omogućuju pristojan život, država je privremenim zakonom uzurpirala sto milijardi dinara.
Predsednik Republike se zbog toga zahvaljivao penzionerima za «najveću žrtvu ekonomskoj i finansijskoj stabilizaciji zemlje». Ova zahvalnost doživljena je kao svojevrsni cinizam, jer je usledila nakon obećanja da će «penzioneri u teretu podnošenja finansijske stabilizacije biti pošteđeni».
Zahvalnost je mogla da prija samo penzionerima u poslaničkim mandatima vladajućih stranaka, u koje spada i Partija ujedinjenih penzionera Srbije.
Kako korisnicima penzija nije vraćeno ono što im pripada, mnogi su podneli tužbe protiv Fonda PIO, a kako su njihovi zahtevi odbijeni odlučio sam da i sâm podnesem tužbu, ali ne protiv Fonda PIO nego protiv Republike Srbije, koja je, po članu 173 sistemskog zakona, garant za obaveze Fonda.
Pošto je i zahtev ove tužbe pravnosnažno odbijen, podneo sam Vrhovnom sudu Srbije reviziju o kojoj još uvek nije odlučivano. Ne verujem da će revizija biti usvojena, jer ni najviši organ sudske vlasti nije postao otporan na političke uticaje.
Ostaje nada da će pravo prevladati politiku, ali tek kad nosioci političke vlasti počnu da rade u skladu sa vladavinom prava a ne sa vladavinom ljudi na vlasti.
Pošto su parlamentarne opozicione i vanparlamentarne demokratske stranke već najavile, da će, ako dođu na vlast, vratiti uzurpirane iznose penzija njihovim korisnicima ili naslednicima, građani će imati za koga da glasaju.
Ako se to dogodi, a verujem da hoće, onda penzioneri Srbije s pouzdanjem mogu očekivati: 1) da će biti zaustavljena masovna rasprodaja imovine Fonda PIO; 2) da će u Upravnom odboru tog fonda većinu ponovo činiti članovi koje biraju osiguranici, poslodavci i korisnici penzija a ne članovi Vlade kao sada; 3) da će prevremene penzije, kad korisnici navrše potreban broj godina života, postati stalne; 4) da će se usklađivanje penzija vršiti prema punim procentima rasta zarade i cena a ne prema polovini tih procenata…
Autor je bivši sudija Vrhovnog suda i univerzitetski profesor u penziji
About The Author
