NATO AGRESIJA 1999 и 7. RAKETNI DIVIZION 250.RAKETNE BRIGADE

Piše: Boban Nikolić, priča: Dragan Bacetić, komandant raketnog diviziona u Maloj Vrbici

U drugoj polovini 20. veka, decenijama se istorija delila na godine pre rata i godine posle rata (II svetskog) a naša vojska JNA je tih godina mirnodopski živela. A onda su devedesetih došli ratovi „u kojima Srbija nije učestvovala“ da bi sve kulminiralo tromesečnim bombardovanjem NATO-a 1999. koje je ugrozilo i svakog stanovnika mladenovačke opštine. Danas, kada se zamislimo nad pitanjem: „Ko je bio najugroženiji u vreme bombardovanja 1999. u mladenovačkom kraju?“, moramo doći do samo jednog odgovora – to je bio raketni divizion u Maloj Vrbici, koji je NATO snagama tih meseci bio cilj broj jedan u ovom delu Šumadije.

Da dramatična borba ovog divizona u proleće 1999. ne bi pala u istorijski zaborav zabeležićemo ovu priču.

Dvadeset četvrtog marta 1999. naveče u Mladenovcu je sve bilo mirno. U narodu se znalo za ishod pregovora u Rambujeu i za pretnju NATO-a ali naviknuti na svakakva dešavanja prethodnih godina niko nije ni u snu sanjao šta će se dogoditi u sledeća tri meseca. A onda je te večeri u 20.04 u Mladenovcu odjeknula strahovita eksplozija iz pravca Kosmaja da su se svi prozori u naselju „25. maj“ zatresli. Gradom se brzo pronela vest da je pogođena Mala Vrbica i da se ta kasarna našla u prvoj grupi ciljeva kojim je NATO označio početak rata. Svi su znali šta se nalazi u Maloj Vrbici, da se tamo nalazi 7. raketni divizion PVO u sastavu 250. raketne brigade PVO, koja je zadužena za vazdušnu odbranu Beograda, ali malo ko je znao u tom momentu da je taj divizion već dvadeset dana izmešten i da je krstareća raketa moćne ratne mašinerije NATO pakta pogodila bezvrednu maketu raketne rampe u potpuno praznoj kasarni. Danas znamo da pad te krstareće rakete na Malu Vrbicu nije bio ni početak ni kraj priče o bombardovanju 1999. koje je trajalao 78 dana. Kako se sve odigralo na teritoriji naše opštine ispričaće nam komandant 7. raketnog diviziona Dragan Bacetić, tada potpukovnik PVO.

Da li ste marta 1999. očekivali rat sa NATO paktom?

Mi kao vojska bili smo spremni za tako nešto i 1998. kada smo bili mesec i po dana na terenu i kada je izbegnuto bombardovanje za malo. U trenutku kada je 24. marta maketa pogođena kasarna je bila ispražnjena od ljudi i važnih materijalnih sredstava. Imali smo desetak lokacija za borbeni položaj na 40 km u krug u rejonu Kosmaja i borbeni deo jedinice je bio još u februaru na jednom od tih položaja. U momentu eksplozije bio sam na borbenom položaju a u kasarni je bilo samo troje dežurnih starešina kojima, kao i objektima, nije ništa falilo. Samo je stradala maketa, koja se nalazila na vatrenom položaju u centru kruga kasarne, a pogođena je od krstareće rakete od par stotina klasičnog eksploziva lansirane negde iz Mediterana. Posle eksplozije nisam dao nikome da uđe u kasarnu, nismo dozvolili da uđe ni milicija ni vatrogasci, nismo ništa dirali. Verovatno zahvaljujući tome kasarna nije ponovo gađana i ostala je čitava.

Čime ste raspolagali od naoružanja?

Imali smo ruski raketni sistem srednjeg dometa Neva 125 M koji je osamdesetih uveden u naoružanje u JNA. U Vrbicu je stigao 1994. kada je zamenio stariji ruski sistem Dvina (od 1963). To je bar tri generacije stariji sistem što se tiče elektronike, od oružja kojima je raspolagao NATO, tako da je to bila borba između Davida i Golijata ne samo u pogledu tehnologije nego još više po količini borbenih sredstava. Naša jedina prednost je bila ta što smo imali obučene i iskusne posluge koje su primenjivale različite taktičke postupke u nadmudrivnju sa daleko nadmoćnijim napadačem.

Koliko ste uspeli s tim sistemom da se suprostavite NATO-u?

Obuka na raketnim sistemima je vrlo komplikovana i složena. Samo zahvaljujući ogromnoj motivaciji i obučenosti starešina, vojnika i rezervista, uspeli smo da izvučemo iz sistema maksimum i da budemo stalna briga NATO-u sve do 2. maja 1999. kada smo pogođeni vođenom aviobombom i onesposobljeni za dalja borbena dejstva.

Da li ste dejstvovali pre toga?

Na raketnom sistemu imamo poslugu koja vrši borbena dejstva. Poslugom komanduje rukovaoc gađanja (komandant ili zamenik komandanta). Ja sam sa svojom poslugom uspeo da dejstvujem dva puta a pokušavao sam dejstvo više puta, neprestano osmatrajući osmatračkim radarom aktivnosti NATO aviona. Prvi put sam dejstvovao već drugog dana bombardovanja iz rejona Barajeva, ujutro oko 4.50 i to je bilo prvo raketno gađanje u odbrani Beograda. Dejstvovali smo sa jednom raketom na jedan avion i po našim izveštajima taj avion je bio pogođen. Od više uslova zavisi lansiranje rakete u tako složenim borbenim uslovima pod stalnim osmatranjem i dejstvima NATO-a. Vreme u kome nišanski radar sme da „zrači“ meri se u sekundama. Mora se dobiti bitka s vremenom inače se postaje žrtva, jer su NATO avioni opremljeni protivradarskim raketama. Od trenutka kada se cilj uoči na ekranu nišanskog radara odluka za lansiranje mora se doneti za nekoliko sekundi, posle toga je kasno. Drugi put sam dejstvovao 28. marta sa položaja u rejonu sela Arnajevo. Ispaljene su dve rakete prema jednom avionu. Inače, raketa Neva kreće sa lansirne rampe velikom grmljavinom i tutnjavom, sa ogromnim bleskom. Avioni su leteli visoko na visini od 4.000 do 8.000 metara, a naše rakete su imale maksimalni domet 25.000 metara (18 km po visini i 17,5 km u daljinu) i mogli smo da ih domašimo. Ali bili smo uvučeni u neravnopravnu elektronsku borbu sa najsloženijom tehnologijom koju oni imaju, koja ima zadatak da vas traži, da vas ometa i da vas uništi. Bespilotne letilice, avaksi, sateliti, avioni koji idu prema vama su non-stop tražili naš položaj. Protivradarske rakete su bile najopasnije a ispaljeno ih je na stotine prema našoj brigadi. Imale su često automatski režim rada da se same ispaljuju čim ih ozrači neprijateljski nišanski radar. Ali mi smo dejstvovali i imali rezultate. Istu tehnologiju su imali i Iračani i to količinski višestruko puta veću, pa nisu uradili ništa.

Koliko je teško dovesti divizion u borbeni položaj?

Da bi divizion dejstvovao potrebno ga je postaviti na borbeni položaj, što je izuzetno težak i složen posao. Pored toga, divizion je tada najranjiviji. Morate opremu dići na točkove, vući je do položaja, a to su sredstva po 15 tona teška. Ali naši ljudi su bili veoma motivisani i obučeni, neke norme su postizane u opremanju položaja koje su bile zapanjujuće, recimo, što je bilo predviđeno da se uradi za tri sata mi smo radili za dva. Težili smo pri promeni položaja da se krećemo noću i pri smanjenoj vidljivosti ali kad se naredi išlo se i po danu. Vodilo se računa da budu što manja gomilanja ljudstva i tehnike, da to ne budu velike kolone, a koristili smo granje i maskirne mreže.

Koliko su tu rezervisti pomogli?

Bilo je oko 70 rezervista a isto toliki je bio i mirnodopski sastav, u kome je bilo samo šesnaest vojnika. Rezervisti su bili primerni po svim pitanjima, ostali su sa nama do kraja, s tim što je deo otpušten i poslat kući kad smo bili pogođeni. I rezervisti su izlagali svoje živote svaki put kada se vršila promena položaja. Tehnika ne bi mogla bez njih da se premesti i spremi za borbena dejstva. Raketna jedinica ima nišanski radar, lansirne rampe, osmatrački radar, sredstva napajanja, sredstva veze. Sva ta sredstva moraju da se postave na određeno mesto, da se prevezu kamionima i postave u borbeni položaj, da se ispitaju, i tek onda su spremna za dejstvo. A do drugog maja imali smo sedam takvih promena položaja.

I kako se dogodio pogodak aviobombe?

Pogođeni smo 2. maja popodne u 17.30 u rejonu sela Boždarevac kod Barajeva. Izuzetno se vodilo računa da ne bude nepotrebnog izlaganja opasnosti ljudi, pogotovu vojnika i rezervista, tako da u trenutku pogodka nije bilo u posluzi nijednog vojnika ili rezerviste, sve su bile starešine. Jedan od starešina je od posledica ranjavanja kasnije penzionisan. Bilo nas je šest u samoj komandnoj kabini, još 5-6 nedaleko odatle a na dve stotina metara bilo je u skloništu dvadesetak rezervista, ali bilo je komada koji su i do tamo leteli. Ppuk Malešević je bio u trenutku pogodka rukovaoc, ja i on smo se menjali ne mestu rukovaoca, jer jedan čovek ne bi mogao da izdrži neprekidno 24 sata. Komandna kabina je bila ispod nivoa zemlje, a nišanski radar mora da bude iznad zemlje. NJihova aviobomba je pogodila u nišanski radar a deo gelera je deformisao kabinu i pogodio starešinu Stankovića. Pre toga je uključivan nišanski radar i pokušano je dejstvo. Naš osmatrački radar P-18 pokazuje grubu sliku na par stotina kilometara a nišanski radar na osnovu njegovih podataka mora da nađe cilj. Rukovaoc gađanja odlučuje koji cilj će se gađati i uključuje niš. radar, i taj momenat je odlučujući u trci da li ćemo mi ispaliti raketu ili će oni pre toga nas pogoditi. Ovoga puta oni su bili brži.

Da li je bilo još opasnih situacija?

Prethodni dan je bačena kasetna bomba u rejonu sela Sibnica, jedinica je bila u premeštanju i samo deo ljudstva je ostao tamo. Srećom tada nismo imali povređenih i ranjenih. Međutim, svaki dan je bila kritična situacija jer su nas oni svakodnevno tražili.

Da li je Kosmaj gađan još koji put?

Na Kosmaju postoje i sredstva veze i Kosmaj je gađan koliko ja znam još dva puta.
Da li ste na kraju rata dobili neko priznanje?

Nebo iznad Srbije i sam Beograd je branila 250. raketna brigada komandanta pukovnika Lazović Miroslava i mi smo u Vrbici bili jedan njen deo. Treći divizion naše brigade raketom Neva oborio je 27. marta iznad Srema „nevidljivi“ stelt avion F-117A, koji je prvi put oboren kod nas iako je pre toga harao nebom Somalije, Paname, Libije i Iraka, i u čiji je razvoj i proizvodnju uloženo više milijardi dolara. Naša brigada je imala devet poginulih u odbrani Beograda a u našem 7. divizionu srećom nije bilo poginulih iako su nam životi mnogo puta bili ugroženi. Za odbranu Beograda naša brigada je dobila Orden narodnog heroja tako da je i 7. raketni divizion iz M. Vrbice dobio Orden narodnog heroja. I skupština opštine Barajevo je dodelila zahvalnicu divizionu za doprinos u odbrani od NATO agresije.

Koliko je narod pomagao?

Narod nas je izuzetno cenio i pomagao. Naprimer za Uskrs te godine, koji nas je zatekao na terenu u rejonu sela Arnajevo, dobili smo od naroda 1.700 uskršnjih jaja, a morali smo i da vraćamo prasiće koliko su ih donosili. Pored toga pomagala su i preduzeća: Drapšin, Damjanović, Mija, Komunalno iz Barajeva.., kao i mnogi drugi prijatelji jedinice. Pripadnici jedinice su sve vreme rata uglavnom bili smešteni po privatnim kućama.

Da li je u Mladenovcu još bilo „meta“?

Objavljivano je na Internetu da će Drapšin biti gađan kao vojna fabrika, pa nije, to su sve nagađanja. Dobar deo ove zemlje živeo je za vreme rata kao da rata nije ni bilo. Kada sam došao na kratko u Mladenovac, prvi put posle 20 dana, i zatekao pune kafiće pomislio sam na moje ljude na Kosmaju i učinilo mi se kao da nismo deo istog sveta i vremena.
Kako se jedinica oporavila posle rata?
Jedinica se u julu vratila u kasarnu. Tehnika je dovedena u ispravno stanje i već u julu divizion je bio borbeno spreman, sve je dovedeno u prvobitno stanje kao da rata nije bilo. Inače i u mirnodopskim uslovima divizion mora biti uvek borbeno spreman za dejstvo. Divizion se obučava stalno, teoretski praktično, uvežbavanje po simulatorima itd.

Koliko će se odraziti reforma vojske na Mladenovac?

U Mladenovcu imate situaciju da uskoro na teritoriji opštine neće biti vojske, zato bi bilo dobro da se opština pobrine za očuvanje uspomene na jedinicu koja je postojala skoro pola veka u našoj opštini, da se zaštiti lansirna rampa sa raketom, koja stoji ispred kapije kasarne u Vrbici, kako bi ostala kao trajni spomenik na rat iz 1999. godine.