Tajna prosečne plate od 555 evra

Preuzeto sa Krug Portal

Piše: Radmila Vesković

Svojevremeno u bivšoj firmi JP „Ibarske novosti“ kad god bi se pomenula prosečna zarada u Srbiji, koleginica Zorica je molila da joj se javi kolega koji je greškom uzeo deo njene plate: „Lakše mi je da znam da je uzeo neko od naših, nego saznanje da nemam čak ni prosečnu platu…“

Većina Kraljevčana ni dan-danas nema prosečnu platu u Srbiji, kao što je nema već 30 godina. Većina građana Srbije takođe nema prosečnu platu, koja je u martu dostigla vrednost od 65.289 dinara, što je nominalno 9,4% više nego u martu 2020.g, a realno za 7,5 odsto. Ove podatke Republičkog zavoda za statistiku predsednik države Aleksandar Vučić je na Instagramu prokomentarisao rečima:

“Imam dobru vest za sve ljude u Srbiji. Prosečna plata u martu iznosila je tačno 555 evra. To je ono što smo čekali! Znali smo da je mart taj referentni mesec, prema preliminarnim podacima. 555 evra u poređenju sa 330 kada sam postao predsednik Vlade je ogroman napredak Srbije i za to ste zaslužni vi, a pre svega ste zaslužni zbog toga što Srbija više nije zemlja gubitnika nego zemlja pobednika…”, rekao je predsednik Vučić.

Onima koji kažu da je cifra „naštelovana“, reći ću da nije. Da, prosečna plata je zaista porasla toliko koliko kaže predsednik. Štaviše, metodologija obračunavanja prosečne zarade je sada pouzdanija nego što je bila u prošlim vremenima. Nekada su svi podaci o zaradama dobijani „mesečnim istraživanjem“ stratifikovanog uzorka, a od februara 2018.g automatskim preuzimanjem podataka od Poreske uprave, na osnovu elektronske poreske prijave. Ipak, i „prosečni građani“ i oni koji bi trebalo da su informisani natprosečno, izražavaju sumnuju u ovaj iznos.

Ovako je podatak o 555 evra komentarisala predsednica ASNS-a Ranka Savić:

„Sa skepsom gledam na ove podatke. Svakodnevno sam na terenu i moja impresija je da većinska Srbija živi izuzetno teško“

Kako je moguće da je naš subjektivni doživljaj sopstvenog novčanika u tolikom nesaglasju sa podacima koji pouzdano govore da je taj novčanik znatno puniji? Evo mogućih odgovora.

Šta krije „prosečna plata“ od 555 evra?

Stara je priča o statistici, koja zbrajajući one koji jedu samo pirinač i one koji jedu meso i kupus, na kraju presudi da narod jede sarmu. Naravno, statistika je ozbiljna nauka, ali ovo karikiranje nekako se čini tačnim na temu „prosečne plate“. Danas, kao i pre 20 i 30 godina, „prosečna plata“ krije nekoliko „tajni“: 1. jaz između onih koji zarađuju natprosečno i onih koji su na minimalcu; 2. jaz „što južnije to tužnije“, odnosno između bogatijeg severa Srbije i siromašnijeg juga; 3. realnu kupovnu moć – a ona je malo porasla od 2012. godine.

Krenimo redom:

1. Jaz između onih koji zarađuju natprosečno i onih čije su plate ispod prosečnih – Visinu prosečne plate izvlači onih 30% građana koji zarađuju iznad proseka. U martu najviše zarade su imali u delatnosti računarskog programiranja – 175.450 dinara! Blizu njih su zaposleni u farmaceutskoj i duvanskoj industriji… ali svih njih nije mnogo. Na prosek najviše utiču zaposleni u javnom sektoru, kojih je 602.623 i najbrojnija su grupacija u strukturi zaposlenih. Njihova prosečna plata je bila 72.407 dinara, što je 7.118 din iznad proseka Nasuprot njima su npr. zaposleni u veterinarskom sektoru sa prosekom 48.313 dinara, ili u turističkim agencijama 38.273, ili trgovini na malo 44.195… Profesor na Fakultetu za finansije i ekonomiju Goran Radosavljević ovako je u „Politici“ komentarisao:

– Prosečna plata ništa ne pokazuje, razvijene zemlje su odustale da je koriste, ona je pokazatelj za siromašne. Na sajtu statistike EU nje nema već deceniju i po. Šta ona znači, ako ja zarađujem 20.000 evra, a vi 100 prosek nam je 10.000 evra. Jeste bilo rasta u periodu 2017–2019, ali povećanje prosečne plate u poslednje vreme bilo je isključivo vođeno rastom zarada u javnom sektoru i povećanjem minimalne plate, što je administrativna mera.

Od pomenute 2018. godine Republički zavod za statistiku uz iznos prosečne zarade objavljuje još jedan podatak, na koji gotovo niko ne obraća pažnju. To je iznos medijalne zarade, nešto kao nula na koordinati – 50% zaposlenih prima manje od tog iznosa, a 50% više. Zato je medijalna zarada objektivniji pokazatelj novca sa kojim raspolaže većina građana. U martu je medijalna zarada iznosila svega 49.328 dinara. Dakle, 1,1 milion zaposlenih ima platu manju od tog iznosa, oko 400.000 zaposlenih ima u rasponu od 49.328 do prosečne zarade, a trećina – njih 750.000 ima više od proseka.

2. „Što južnije to tužnije“ – Statističku teritorijalnu jedinicu „Srbija Sever“ čine Beograd i Vojvodina. Prosečna plata u ovom delu Srbije u martu je bila 72.247 dinara. Jedinicu „Srbija Jug“ čine svi ostali delovi Srbije, sa prosečnom platom od 56.127, što je po zaposlenom 16.120 dinara manje u martu… i tako svakog meseca, i tako već godinama.

U tekstu Zarade i zaposlenost u Kraljevu rastu i… kaskaju za Srbijom, koji smo objavili polovinom marta, predsednik Regionalne privredne komore Zvonko Tufegdžić je na temu regionalnih razlika u platama rekao:

– Osim Beograda i nekoliko gradova u Vojvodini, u svim ostalim gradovima u Srbiji prosek zarada je niži od republičkog. Razlog je što na visinu prosečne plate u Srbiji najviše utiče Beograd, jer zaposleni u prestonici, koji imaju natprosečne zarade, čine trećinu svih zaposlenih u Srbiji. U Beogradu su sedišta velikih firmi, banaka, državne uprave…

            Prosečna plata Kraljevčana je bila 54.845 dinara, a Beograđana 81.230, ili čitavih 26.385 dinara više! Da ne govorimo o Bojniku, Gadžinom Hanu, Ivanjici, Aleksincu, Brusu, Trsteniku, Vrnjačkoj Banji, Novom Pazaru, Krupnju, Bogatiću, Vlasotincu… i mnogim drugim mestima u kojima je prosečna plata ispod 50.000 dinara

3. Realna vrednost prosečne zarade – Pošto smo obradili „tajne podele“ unutar prosečne zarade, da pogledamo – šta mi, zapravo, možemo da kupimo za platu? Odgovor na ovo pitanje otkriće nam otkud ona razlika između našeg subjektivnog osećaja i zvaničnih podataka. Kao merilo uzimam zvaničnu prosečnu korpu (optimalni proizvodi i usluge za  tročlano domaćinstvo) i minimalnu korpu (neophodno za održavanje života tročlane porodice), na osnovu podataka sa sajta Ministarstva trgovine.

U tabeli „Pregled kretanja kupovne moći“ kao polaz uzimam 2012.g i otkrivam da je za 9 godina kupovna moć za prosečnu platu porasla za 16% do 20%. U martu 2012.g za minimalnu potrošačku korpu bilo je dovoljno 0,75% prosečne zarade, a ove godine 0,60%. To jeste povećanje kupovne moći za 20%, ali za 9 godina i prema prosečnoj plati, koju ne prima 2/3 zaposlenih. U praksi za većinu stanovništva važnije je to što minimalna zarada, koja je u martu iznosila je 33.843 dinara još nije dostigla minimalnu potrošačku korpu od 38.354 dinara. Prosečna korpa tročlanog domaćinstva iznosi 74.892 dinara i za nju je potrebno 1,18 prosečne plate, a u Kraljevu 1,3 plate. Za 9 godina kupovna moć prosečne zarade je porasla svega 15%.

Ako zavučemo glavu u sadržaj ovih korpi, otkrićemo uzrok onom našem osećaju ugroženosti– u minimalnoj korpi hrana čini 43%, a u prosečnoj 36% izdataka. U zemljama Evropske unije za hranu izdvajaju tri puta manje, samo 12% zarade!

Dakle, u tome je „tajna“: sve dok na hranu bude išao najveći deo naših plata, imaćemo osećaj da smo ugroženi i taj osećaj će biti opravdan. Makar prosečna plata dostigla i 900 evra. Odahnućemo kada u ukupnim troškovima značajnije opadne udeo izdataka za hranu.  

Do toga nam predstoji dug put. Ono što je pozitivno jeste povećanje zaposlenosti. Sa dve (kakve bilo) plate ipak je lakše (pre)živeti nego sa jednom.

Fotografije: Pixabay, Pexels, Krug

About The Author