Dušan Vujović, konsultant Svetske banke i bivši ministar finansija Srbije

Intervju 4. 10. 2024.

Milan Ćulibrk urednik rubrike ekonomija

Majstori su lokalnom inflacijom devalvirali stranu valutu i sada građanima prodaju još oblaka, platu od 1.400 i BDP od 100 milijardi evra. Prvo, to se neće desiti, a čak i ako se desi ključno pitanje je šta će 2027. moći da se kupi za tih 1.400 evra. Zato ta obećanja ne znače ništa. Obična iluzija. Sad ga ima, sad ga nema

Iako je prosečna plata ove godine 825 evra, predsednik Aleksandar Vučić, premijer Miloš Vučević i ministar finansija Siniša Mali tvrde da će već u 2027. dostići 1.400 evra. Na direktno pitanje šta je potrebno da se to desi, Dušan Vujović, konsultant Svetske banke iz Vašingtona, bivši ministar finansija u Vladi Srbije i profesor ekonomije na FEFA fakultetu za Radar kaže da je to iluzija dostojna jednog od najvećih svetskih mađioničara i iluzionista Dejvida Koperfilda.

„Prosečna plata je u prvih sedam meseci bila oko 97.000 dinara ili kako rekoste oko 825 evra. Planira se da bruto domaći proizvod Srbije realno raste četiri-pet odsto godišnje. Kad se na to doda projektovana inflacija od oko pet odsto i rezultat podeli sa nepromenjenim kursom, dobija se da će prosečna plata polovinom 2027. biti 1.120, a 2028. oko 1.235 evra. Dakle, znatno manje nego što navodite. A čak i da bude 1.400 evra, pravo pitanje je šta će prosečni potrošač moći njima da kupi. A moći će da kupi više samo onoliko koliko je prosečna plata realno povećana. Za tri godine realnog rasta od po pet odsto, to je ukupno 15,8 odsto. Sve ostalo je igra brojeva sa inflacijom i fiksnim kursom, smišljena da veštački prikaže visinu plata i BDP-a. Dok smo imali inflaciju od svega nekoliko procenata, efekat fiksnog kursa bio je neznatan i mogli smo da sledimo koncept ciljane inflacije i uživamo efekte fiksnog kursa, kao sidra u senci. A kad se pre par godina inflacija rasplamsala, fiksni kurs je doveo do značajne depresijacije evra. Samo za poslednje dve godine MMF je obračunao kumulativno jačanje dinara prema evru od oko 10 odsto. Ljudi po navici drže evro da zaštite svoj dohodak, odnosno štednju, a domaća inflacija ga `jede`. Tako je za ono što je prošle godine koštalo 600, sada potrebno 700 evra. Opet Dejvid Koperfild, sad ga vidiš, sad ga ne vidiš“, objašnjava Vujović za Radar.

Naša vlast je, prema njegovim rečima, uspela da lokalnom inflacijom devalvira stranu valutu. On podseća da su građanima decenijama, od 60-ih godina prošlog veka, nemačka marka i evro bili mera vrednosti i stabilnosti. To više nisu, jer su od početka 2021. cene u Srbiji povećane za više od 37 odsto, a pošto se kurs nije menjao, za toliko je smanjena i realna, kupovna moć evra.

„Majstori! I ne samo to, oni koriste tu devalviranu valutu da građanima prodaju još jedan oblak. To je ta Ajfelova kula od 1.400 evra prosečne plate, a uz nju će se pojaviti Empajer stejt bilding u vidu BDP-a od 100 milijardi evra. Dejvid Koperfild, i jedno, i drugo. To ne postoji. A i ako se desi, ne kažu da će sa tih 1.400 evra moći da se kupi ista ili možda manja korpa namirnica, koja i danas može da se kupi za sadašnju prosečnu platu. To je poenta. I zato ni taj BDP od 100 milijardi ne znači veće blagostanje, ni veći dohodak, ništa“, kategoričan je Vujović.

Znači, dobro došli u svet čarobnjaka?

Da. Totalni je paradoks da je hrana u samoposlugama u Nemačkoj i drugim evropskim zemljama po ovom kursu jeftinija nego kod nas. Tamo se hrana ne opterećuje porezima i maržama kao kod nas. Uz to, ovde poljoprivredno zemljište investitori kupuju ne da bi ga obrađivali, već iz špekulativnih razloga. To smanjuje proizvodnju i sprečava da se ravnoteža između ponude i tražnje uspostavi na nižem nivou cena. Srbija ima sve uslove za efikasnu proizvodnju hrane, po nižim cenama od sadašnjih, a toga nema, pa hrana mora čak i da se uvozi.

Iako je inflacija smanjena na 4,3 odsto, cene brže rastu u samo četiri evropske zemlje. Zbog čega?

Delom je to posledica pomenutih visokih troškova u poljoprivredi. Drugi faktor su inflatorna očekivanja. Mnogi biznismeni nisu uvereni da će inflacija da se stabilizuje i oni u cene svojih proizvoda ugrađuju očekivani rast troškova i poreza. Rebalansom budžeta za ovu godinu indirektno se podržavaju inflatorna očekivanja, jer se ne predviđa samo rast prihoda, već i deficita. Dodatni problem je monopol u maloprodaji. On korene vuče iz privatizacije C marketa, koja nije praćena adekvatnim anitmonopolskim merama i smanjivanjem trgovinskih marži, koje idu i do 58 odsto. Tolikih marži nema nigde u svetu. Pored toga, proizvođači u cene ugrađuju troškove finansiranja, pošto monopolisti u maloprodaji kasne sa plaćanjima i po više meseci. Zbog svega toga je hrana u Srbiji neopravdano skupa. Pri tome se seljaci žale da ne dobijaju dovoljno, a potrošači da plaćaju previše. Pa, ko uzima tu razliku? Ko nas je gurnuo pod tramvaj? Između su samo preprodavci i trgovci. A konkurencija se guši. Čim se na tržištu pojavi neko nov, veliki igrači obore cene i koriste druge predatorske metode, dok nepoželjni konkurent ne bankrotira ili se sam ne povuče sa tržišta.

Totalni je paradoks da je hrana u Nemačkoj po ovom kursu jeftinija nego kod nas. Pri tome se seljaci žale da ne dobijaju dovoljno, a potrošači da plaćaju previše. Pa, ko uzima tu razliku, ko nas je gurnuo pod tramvaj

A šta rade Vlada, ministar trgovine, Komisija za zaštitu konkurencije?

Prave se mrtvi, niko ne reaguje. Zašto, e to je drugo pitanje. Situacija se, doduše, u poslednje vreme polako menja, pojavom velikih diskontnih lanaca.

Možda im je lakše da ograniče cene nekih proizvoda nego da uvedu red na tržištu?

Ograničavanje cena je poslednje što bi država trebalo da radi u tržišnoj privredi. Bolje je sprečiti nego lečiti. Ograničavanjem cena ništa ne može da se postigne. To je kao da ideš bos, prehladiš se i onda uzimaš lekove za smanjenje temperature. Pa, nemoj da ideš bos. A mi idemo bosi i po ledu i po trnju. Prvo stvorimo uslove koji slabe konkurenciju i vode povećanju troškova i cena, a onda kontrolom cena pojedinih proizvoda pokušavamo da rešimo problem.

Vaš naslednik, Siniša Mali, tvrdi da je ovo „pozitivan“ rebalans budžeta, jer će prihodi biti za 1,1 milijardu evra veći od planiranih, ali ne hvali se da će i minus u državnoj kasi da se poveća sa 1,6 na 2,2 milijarde evra…

To samo znači da su troškovi porasli za 600 miliona evra više od prihoda.

Pa, vidite li vi tu nešto pozitivno?

Biću maksimalno dobronameran. Ne ulazeći u opravdanost ulaganja u Ekspo, MMF preporučuje fiskalno prilagođavanje, da to ne bude iznenađenje i udar za javne finansije. Mene, bar koliko i suma od 570 milijardi dinara izdataka „za nefinansijsku aktivu“, zanima i efikasnost upravljanja tim investicijama, jer bilo bi za sve olakšanje da znamo da će veći deo povećanog deficita otići u dobre projekte. Još ako bi nam rekli zašto su dobri i kako će da utiču na kapacitet privrede, rast BDP-a i sposobnost Srbije da se prilagođava strukturnim promenama u svetu, to bi imalo umirujući efekat. Ljudi tada povećanje deficita ne bi videli kao moguće pokretanje spirale inflacije.

Ograničavanje cena je poslednje što bi država trebalo da radi. To je kao da ideš bos, prehladiš se i onda uzimaš lekove za smanjenje temperature. Pa, nemoj da ideš bos. A mi idemo bosi i po ledu i po trnju

A da li vam smirujuće deluje podatak da će država u budući nacionalni stadion do kraja godine uložiti 410 miliona evra i da li će on jednog dana moći sam sebe da otplaćuje?

U poslednjem izveštaju MMF-a se jarkim tonovima hvale uspesi Srbije, očekivani privredni rast, smanjivanje inflacije, povećanje zaposlenosti i deviznih rezervi i niz drugih parametara. A onda sledi deo, koji ovdašnji mediji uglavnom nisu preneli, da je potrebno pojačati kvalitet upravljanja javnim investicijama da bi se izbegli efekti koji mogu da budu fiskalni udar na inflaciju i da izazovu nestabilnost. Upravljanje javnim investicijama standardno podrazumeva 15 koraka pre nego što krene gradnja, a mi, kao padobranci, odmah krećemo da gradimo.

Svedoči li o tome i podatak da je kamen temeljac za stadion postavljen 1. maja, a tek 28. avgusta Ministarstvo građevinarstva izdalo je građevinsku dozvolu i to samo za prvu fazu.

Svako bi želeo tako brzo.

A da li je to ispravno?

Nije, bar po zakonu i metodologiji. Opet, svako bi želeo da dobije doktorat, a da ne ide u srednju školu.

Pa, imali smo mi i takvih ministara, zar ne?

Suština je da sistem i pravila to ne dozvole. Svako bi želeo da odmah dobije ključ u ruke, da dobije odmah sve namešteno, da uživa i da sve to bude u okvirima njegove platežne sposobnosti. Takva očekivanja nisu nelogična i nepoznata. Ali su nerealna. Ako zbog veličine te investicije ne mogu da se uklope u tekuće prihode i rashode budžeta, one stvaraju rizike, kojima je teško upravljati.

Nama će i nacionalni stadion, dok se bude gradio, da podigne BDP. A šta će biti kad bude gotov, ko će njime da upravlja? Stadion ima smisla samo ako se bude koristio 70 odsto vremena i donosio profit

I, umesto da investicije uklopi u prihode i rashode, Vlada je do 2029, dok se ne završi Ekspo, odložila primenu novih fiskalnih pravila, po kojima minus u državnoj kasi od 2025. ne bi smeo biti veći od 1,5 odsto BDP-a?

MMF je u dogovoru sa Vladom napisao jedan pasus u kome se navodi da nije traženo ukidanje fiskalnih pravila, već privremena modifikacija, da se omogući opravdano povećanje javnih investicija. Poruka je da je bolje promeniti nego kršiti pravila. A druga preporuka je da se oprezno i odgovorno upravlja javnim finansijama, da se prate efekti tih ulaganja na zaposlenost, rast BDP-a i ostale aspekte razvoja. Da bi se ostvarili projektovani ciljevi, sve mora biti urađeno uspešno i na vreme.

Da od vas zavisi, da li biste možda razmišljali da neplanirani višak prihoda iskoristite za prevremenu otplatu nekih kredita, na koje država plaća kamate od osam-devet odsto, umesto za još veće povećanje rashoda?

O tome bismo mogli da razgovaramo kada bih tačno znao koji su izvori povećanih prihoda i rashoda. Jedan je odgovor ako ti dodatni rashodi imaju smisla, a drugi je ako su povećani zato što su to tražili neki korisnici budžeta kojima nikad nije dosta para. Ako bi stvarno postojala ušteda, valjalo bi razmotriti mogućnost ranije otplate skupih kredita.

Vlast tvrdi da nije nikakav problem što je javni dug od 2012. povećan sa 14,5 na više od 38 milijardi evra, jer je i dalje oko 50 odsto BDP-a. A da li je problem to što će ove godine trošak za kamate biti 1,6 milijardi evra, za 700 miliona veći nego pre samo dve godine?

U moje vreme uspeli smo da svedemo deficit na 1,2 odsto BDP-a, a sada, šest godina kasnije sve se preokrenulo, raste i nivo duga i trošak za kamate. Mi smo prosečnu kamatu spustili sa 7,5 na 1,5 odsto, a sada je između 6,5 i sedam procenata. Postavlja se pitanje održivosti javnog duga i čak moguće nove fiskalne konsolidacije, kao 2014. ako nivo i trošak duga nastave da rastu brže od mogućnosti servisiranja novih zaduženja. Nama će investicije, pa i ovaj stadion, tokom gradnje da podižu BDP. A šta će biti kad bude gotov, ko će njime da upravlja? Koliko će da poveća našu produktivnost? Da bi bio rentabilan, već sada bi trebalo da se zakazuju utakmice, koncerti, atletski mitinzi… Tu ne sme da važi princip o tom, potom. Stadion ima smisla samo ako se bude koristio 70 odsto vremena i donosio profit. Dobar primer je stadion u Varšavi, koji je bukiran tri godine unapred. Kod nas postoji neverovatna asimetrija između želje da se što pre završe investicije i javnosti upriliči njihovo svečano otvaranje i odsustva brige za dobro funkcionisanje kad se ugase reflektori i sklone kranovi. A to je najvažnije i sve to radi se našim parama.

Ako ne znate kako se upravlja deficitom problem postaje još veći. Kao kad uđeš u kafanu bez dinara i kartice u džepu i ne znaš nikog od koga bi mogao da pozajmiš. Dobar domaćin ne bi ni ušao u kafanu, a isto važi i za ministra finansija

S obzirom na to da nerazvijene zemlje po pravilu rastu brže od razvijenih, da li da se radujemo ili da brinemo što će svet u narednom periodu da raste 3,1 a Srbija četiri odsto u proseku godišnje? Možemo li tim tempom ikada da stignemo razvijene zemlje?

To je svetski prosek, a evropske zemlje koje mi želimo da stignemo rastu znatno sporije. Pri tome je udeo Evrope u svetskom BDP-u od 1990. do 2024. skoro prepolovljen, sa 26 na 15 odsto. Jedan od razloga je pad produktivnosti, jer sve veći broj zaposlenih i sve veća kapitalna ulaganja rezultiraju manjim rastom BDP-a. Za te zemlje je sada ključno pitanje kako pri platama 5.000 ili 10.000 evra i dalje povećavati produktivnost i održavati bogat sistem socijalne zaštite. Amerika, iako je sačuvala svoj udeo u globalnom BDP-u, ima mnogo „tanju“ socijalnu zaštitu i poručuje da proizvodnja i obim tzv. države blagostanja moraju da se usklade. Za nas je to bitno pošto će Evropa biti prinuđena da se strukturno prilagođava, što će značajno uticati i na obim i na strukturu naših izvoznih mogućnosti. Primera radi, ako Folksvagen, kao što se najavljuje, zatvori fabriku u Nemačkoj i prebaci je u Indiju ili Kinu, pitanje je da li će naši proizvođači automobilskih delova moći da snabdevaju i te nove fabrike u Aziji, koje će zahtevati novu logistiku, planiranje isporuka i više transportne i druge troškove? Odjednom sve postaje mnogo složenije. Pritisak će biti na rast produktivnosti, a to zahteva bitno kvalitetnije obrazovanje. I sposobnost rešavanje složenih problema. Na primeru EPS-a videli smo kakve mogu biti posledice odsustva stručnog menadžmenta, jer neko ko nije završio potrebnu školu ne može da bude produktivan i kreativan.

Kao da ljudi sa sumnjivim diplomama nema i u Vladi?

Poenta je da sistem mora da se štiti od takvog rizika, da ti ljudi ne mogu da budu na ključnim upravljačkim mestima, jer se ne može podizati produktivnost bez obrazovanja, znanja, dobre organizacije i povoljnog ekonomskog i socijalnog okruženja. Ima i pozitivnih primera. Nedavno sam u opštini Stari grad za minut i po dobio potvrdu za GSP za starije ljude. U toj službi sve funkcioniše kao sat. Znači da može. Ali, ako pokušate da digitalizujete klupko administracije i višestrukih baza podataka, teško da ćete uspeti ako ga prethodno ne odmrsite, raspetljate procese. Inače ćete dobiti digitalizovani haos. Za to postoji podrška na visokom političkom nivou ne postoje, ali se promenama opiru birokratija i tehničke službe koje ne žele da menjaju uhodana, loša rešenja. A sve nas to košta i novca i još više vremena, što obara produktivnost.

Ako pokušate da digitalizujete klupko administracije i višestrukih baza podataka, teško da ćete uspeti ako ga prethodno ne odmrsite, raspetljate procese. Inače ćete dobiti digitalizovani haos. Promenama se opiru birokratija i tehničke službe koje ne žele da menjaju uhodana, loša rešenja. A sve nas to košta i novca i vremena

Svedoci smo da mnogim razvijenim ekonomijama, pre svega Nemačkoj ne cvetaju ruže. Kako se ti problemi na globalnim nivou odražavaju na privredu Srbije?

Iako najnovije projekcije predviđaju blago poboljšanje, ne nazire se kraj ekonomskih kriza, koje su svet pogodile 2008, 2020. i 2022. Iza umirujućih tonova izveštaja vodećih međunarodnih organizacija da će privredni rast da se stabilizuje na 3,2-3,3 odsto, krije se mnogo problema, pre svega u Evropi. Ona je prespavala globalizaciju i sada se bori sa već uznapredovalim seljenjem industrije iz razvijenih zemalja, pre svega SAD, u Indiju, Kinu i ostale azijske zemlje. Evropa sada pokušava da uhvati korak, njena industrija se sporo i teško oporavlja jer nije dovoljno produktivna da konkuriše Kini i Indiji, pre toga Japanu i Koreji. Epl i mnoge druge svetski poznate kompanije proizvodnju su prebaccile u Kinu, Indiju, Meksiko, Indoneziju i druge zemlje sa nižim troškovima proizvodnje. Nemci su pokušali da što veći deo proizvodnje zadrže kod kuće i sad shvataju da taj model mora da se menja. A to će imati ozbiljne efekte na privredu Srbije i naših suseda. Ceo svet se posle eksplozije inflacije poslednjih godina suočava sa problemom stabilizacije i oživljavanja proizvodnje. Traži se meko prizemjenje, soft landing, gde se restriktivnim merama monetarne politike inflacija spušta sa 12 ili 15 na jedan do dva odsto, a da se pri tom ne pretera i ne izazove recesija. Oživljavanje proizvodnje povećalo je tražnju za radom i dovelo do rasta realnih dohodaka. To je, posledično, dovelo do rasta tražnje za uslugama i doprinelo usporavanju stabilizacionih procesa, pre svega preko rasta cena modernih usluga. Iako to gura prosečnu stopu inflacije na više, to je potpuno drugi tip od inflacije koju su izazvali poremećaji na tržitu energenata i sirovina, zbog rata u Ukrajini. Ekonomisti iz MMF-a i Svetske banke smatraju da bi te pritiske viših dohodaka trebalo prigušiti, što je dosta kontroverzno, pa i pristrasno, jer su zapravo te veće plate mera povećanja BDP-a. To se najbolje vidi na primeru Švajcarske i Švedske koje i pri veoma visokim platama i dalje povećavaju produktivnost i ostaju konkurentne. Čini se da, ipak, ulazimo u fazu u kojoj će početi otvoreno da se diskutuje o raspodeli BDP-a, i o razlikama u dohocima koje su enormno porasle tokom krize, a nisu se bitnije smanjla tokom prosperiteta. Kao da u susretu sa realnošću neoliberalni pristup gubi tlo pod nogama.

Uprkos svemu tome, ministar Momirović kaže da Srbija ima obavezu da pomogne Nemačkoj. Kome mi, ovakvi kakvi smo, možemo pomoći?

Nisam čuo njegovu izjavu, ali mi Nemačkoj pomažemo još od 1960-ih godina. Nekada smo im slali obrazovane ljude da tamo budu majstori, sobarice i kelneri, a sad im šaljemo lekare, medicinske sestre, stručnjake u raznim oblastima. Poslednje što mi njima treba da šaljemo su pare, jer Nemcima ne fali novac. A čak i da ga nemaju, mogu da se zaduže 10 puta jeftinije od nas. Možemo da im pomognemo i nudeći im usluge koje su kod njih nekoliko puta skuplje nego kod nas. Pomažemo i Americi, gde u jeku sezone rade hiljade šofera iz Srbije. A dok sam bio ministar, pregovarali smo o tome da neki od velikih svetskih prevoznika, poput DHL-a, UPS-a ili Fedexa u okviru beogradskog aerodroma napravi južnoevropski hab povezan sa multimodalnim sistemom pretovara, u kome bi hiljadu ljudi radilo za plate od 1.000 ili 1.500 evra. Da smo bili pametni i Fond PIO je sve banje, koje je dobio u procesu privatizacije, mogao da izda u zakup Nemcima ili poveri nekom na upravljanje i da tako zarađuje ogromne pare. Ne, oni su došli i rekli da imaju deficit i da je to problem koji bi trebalo da im reši država.

Mi Nemačkoj odavno pomažemo. Nekada smo im slali obrazovane ljude da budu majstori, sobarice i kelneri, a sad im šaljemo lekare, medicinske sestre, stručnjake u raznim oblastima. Poslednje što mi njima treba da šaljemo su pare, jer Nemcima ne fali novac. A čak i da ga nemaju, mogu da se zaduže 10 puta jeftinije od nas

Pri tome su neke banje u međuvremenu i poklonjene?

S jedne strane, Fond PIO je uzimao pare iz budžeta, a s druge su neki političari došli i oduzeli im neke banje. Tako je penzioni fond, koji je bio u velikom problemu i morao je da se restrukturira, postao teret države, a istovremeno je dozvolio da se raščerupa njegova vredna imovina.

Zar stvarno očekujete da bi sadašnji direktor Relja Ognjenović mogao da restrukturira Fond PIO?

Od njega lično ne, ali očekujem da Fond bude resetovan. To može da uradi samo neko ko ima jak politički kapacitet i pri tom je dovoljno analitički potkovan da bi mogao da skupi ekipu koja bi za javnu raspravu predložila odgovoran, transparentan model finansiranja penzija u Srbiji. To podrazumeva i ozbiljnu analizu rupa u prihodima, zašto mnogi ne plaćaju doprinose za penzijsko osiguranje, jer mnogi poslodavci i dalje deo zarada isplaćuju na ruke, u kešu, bez poreza i doprinosa. Nikoga u Fondu PIO nije briga što se tako prihodi smanjuju, jer taj teret prebace na budžet, a u Vladi niko nema petlju da im kaže da to više tako ne može. Kad sam bio ministar finansija, deficit Fonda PIO bio je veći od dve milijarde evra ili 250 milijardi dinara, a ukupan deficit budžeta 260 milijardi dinara. Toliki deficit je sam po sebi ozbiljan problem, a ako ne znate kako se njime upravlja, problem postaje još veći. To je kao kad uđeš u kafanu i poručiš ručak za sve bez dinara u džepu, a nemaš ni kreditnu karticu, niti poznaješ nekog od gostiju od koga bi mogao da pozajmiš. Svaki dobar domaćin u takvim uslovima ne bi ni ušao u kafanu, pa bi to trebalo da zna i ministar finansija. I velika je greška bila što se država uopšte mešala u to. Da su mene, kao ministra, iz Fonda PIO obavestili da će te godine deficit biti toliki, ja bih napravio tim da vidimo kako će taj minus da se pokrije.

S jedne strane, Fond PIO je uzimao pare iz budžeta, a s druge su neki političari došli i oduzeli im neke banje. Tako je penzioni fond, koji je bio u velikom problemu i morao je da se restrukturira, postao teret države, a istovremeno je dozvolio da se raščerupa njegova vredna imovina

A umesto toga neko drugi je odlučio da se penzije smanje?

Da. A trebalo je da kažemo da se prvo pogleda za koliko mogu da povećaju prihodi Fonda (boljim upravljanjem imovinom, koja im je u procesu privatizacije upravo zbog toga i data), smanje rashodi (preispitivanjem nivoa penzija koje su određene mimo njegovih pravila ili odobrene političkim odlukama) i da tek onda obaveste koliko još fali. Umesto toga prihvaćen je stav da se požar, (deficit) gasi bez analize uzroka i strategije kako da se problem reši za nekoliko godina. Tada bi Vlada mogla da predloži emisiju namenskih obveznica i tako prikupi nedostajući novac za naredne tri-četiri godine. Uz aktivno upravljanje zamašnom imovinom, Fond PIO na srednji rok više ne bi imao deficit i mogao bi da obezbedi realno povećanje penzija. Ali ne, problem je gurnut pod tepih. U panici smo želeli jednim potezom da pokrijemo rupu u budžetu od 250 milijardi dinara i navrat-nanos promenili zakon, kao da je država imala interes da se tako rešava nasleđeni problem penzija. Mislim da to apsolutno nije bilo u interesu države.

Ali je uradila i to pitanje smanjenja penzija još čeka odluku Ustavnog suda?

Ustav garantuje pravo na penziju, a ne i njen iznos. Kao što garantuje, na primer, pravo svojine na zemlju, ali ne garantuje kolika će biti cena zemlje, prinos koji daje ili porez koji plaća vlasnik. Prava i finansijski tokovi su odvojene stvari. U internim aktima Fonda, pravljenim u vreme socijalizma, piše da penzije ne bi trebalo da budu manje od 60 odsto prosečne neto zarade. Ali to je formulisano u uslovima kada je većina radila u društvenom sektoru, a doprinosi na penzije su ubirani preko SDK, pre nego što su plate uopšte mogle da budu isplaćene.

Sad su 47 odsto…

Sa stanovišta niske kupovne moći penzija, savršeno je moralno tražiti njihovo povećanje, ali sa aspekta upravljanja ekonomijom otvoreno je pitanje iz kojih izvora to finansirati. Javna je tajna da se deo plata isplaćuje u kešu bez plaćanja poreza i doprinosa. Kod nas se niko nikada nije potrudio da otkrije i analizira prave razloge problema postojećeg sistema penzija i predloži način dolaženja do rešenja koje će biti i društveno prihvatljivo, ali i ekonomski i budžetski izvodljivo.

About The Author