Autor: Prof. dr Aleksandar Fatić, Institut za praktičnu humanistiku, Beograd, 7. August 2023.

Kao što ime kaže, tranziciona pravda nastupa onda kada u nekom redovnom sistemu nema dovoljno pravde, odnosno kada su okolnosti takve da zahtevaju društvenu tranziciju, to jest promenu sistema uz vanredne pravne mehanizme kojima će se obezbediti pravda koja ja zapuštena, narušena i sistemski zapostavljena.

Zatvor. Foto: Tom Blackout/Unsplash

Tranziciona pravda je sistem koji nastaje onda kada redovni sudovi, tužilaštva i državna uprava ne rade svoj posao, odnosno kada su ili sistemski korumpirani, ili kada su otvoreno kriminalizovani. 

Institucije su sistemski korumpirane onda kada je korupcija glavni način njihovog funkcionisanja. 

Za razliku od obične korupcije, koja je neka vrsta izuzetka od inače regularnog rada institucija, u sistemskoj korupciji pošteno postupanje je izuzetak. Takve su institucije i pravosuđe u kojima izvršna vlast diktira ko će biti uhapšen, osuđen, pritvoren, kako će biti tretiran, kome će se oduzeti dete, ko će biti proganjan i maltretiran, itd. 

Otvoreno kriminalizovane institucije i pravosuđe su one u kojima se hapse novinari i osuđuju na zatvorske kazne, drže neosnovano u pritvoru, puštaju mafijaši i ubice, zastrašuju pristojni građani, donose nezakonite presude koje se potom i potvrđuju na višim instancama, postupa na osnovu telefonskih i drugih naloga. U takvoj situaciji društvene promene često zahtevaju tranzicionu pravdu.

Specifičnost tranzicione pravde je u tome da ona zahvata široke slojeve kriminalizovanih sudija, javnih službenika i uposlenika lokalnih samouprava. U zemljama u kojima je primenjivana tranziciona pravda, moguće je, recimo, da se uhapse sve sudije i svi službenici lokalnih samouprava zaduženi za legalizaciju objekata, koji godinama ne postupaju i ne legalizuju ljudima stambene objekte, lišavajući ih prava raspolaganja i otvoreno čekajući mito. Potom se svi ti kriminalizovani nosioci javnih funkcija i upošljenici procesuiraju po tranzicionim principima, odnosno smatraju se odgovornima zbog činjenice da su učestvovali u jednom kriminalnom, često mafijaškom sistemu korupcije i zloupotrebe, dok se oslobađanje pojedinaca odvija kao izuzetak, onda kada se utvrdi da neko odudara od kriminogene prakse pojedinih grupa u sistemu institucija.

U knjizi koju smo priredili Klaus Bachmann, Igor Lybashenko i autor ovog teksta razmatraju se različite primene tranzicione pravde u različitim zemljama, i može se videti koliko je bogat spektar mera ove vrste prava o kojoj se u našem regionu relativno malo zna. Podaci o knjizi u kojoj je učestvovalo više eksperata za tranzicionu pravdu iz različitih delova sveta se mogu pronaći ovde: https://rowman.com/ISBN/9781786605894/Transitional-Justice-in-Troubled-Societies. 

Pogrešno je, dakle, verovanje da se tranziciona pravda bavi primarno političarima i da je njen fokus na prirodi nekog političkog režima. Naprotiv, tranziciona pravda se bavi velikim brojem upošljenika sistema koji čine da društvo bude sistemski korumpirano ili sistemski kriminalizovano. Tako je u Rumuniji, posle vladavine Čaušeskua, uhapšeno nekoliko desetina hiljada ljudi na osnovu toga što su učestvovali u kriminalizovanom sistemu pravosuđa, represije i javne uprave. Neki od njih, koji su još uvek živi, i danas služe kazne u rumunskim zatvorima. 

Tranziciona pravda unutar jednog društva retko uključuje političare. Oni su predmet međunarodnih sudova ili različitih ad hoc tribunala, kao što je bilo slučaj sa Slobodanom Miloševićem u Hagu i sa liderima genocida u Ruandi pred Međunarodnim krivičnim ad hoc tribunalom za Ruandu. One političare koji čine međunarodne zločine procesuira stalni Međunarodni krivični sud u Hagu. Tranziciona pravda se ne bavi primarno političarima, jer je poenta društvene tranzicije promena struktura koje bi, bez obzira na to ko je na vlasti, održavale sistem korupcije i kriminala.

Poenta koju ovde treba naglasiti je da sistemsku korupciju uzrokuju ljudi koji su ispod političkog nivoa. To se vidi po progresivnoj kriminalizaciji društva, kada institucije prvo stidljivo, a onda sve otvorenije i bezočnije, postupaju nezakonito. Najočigledniji primer je korumpirano i nekompetentno pravosuđe u nekoj zemlji. U početku, ono će donositi prividno zakonite presude koje su očito nepravedne, ali će se sudije truditi da odluke uobliče tako da se bar formalno mogu braniti pozivanjem na zakon. Kako vreme protiče, oni će sve otvorenije suditi nezakonito, donositi otvoreno neprimenljive i apsurdne presude, koje će viši sudovi potvrđivati, na osnovu direktnog diktata ili parcijalnih interesa, pretvarajući voluntarizam i gaženje zakona i načela pravednosti u pravilo, a ne u izuzetak. 

Slično navedenom, u početku će službenici lokalne samouprave zaduženi za legalizaciju nastojati da stvore privid administrativne ispravnosti, da bi vremenom počeli najotvorenije da ignorišu prava građana, da ne legalizuju objekte, da postavljaju nerazumne zahteve očekujući mito i da direktno stavljaju na znanje javnosti da milioni ljudi čija imovina zavisi od legalizacije mogu ostati be svojih prava raspolaganja i nasleđivanja stanova i kuća ukoliko ne daju izuzetno visoko mito onima koji bi taj posao morali da urade za platu.

Kada se stvori opisano stanje, tranziciona pravda podrazumeva da se svi oni koji učestvuju u koruptivnom sistemu smatraju krivima na osnovu činjenice da su deo kriminalne organizacije koja je faktički zamenila legitimnu institituciju. 

U opisanim činjenicama leži razlika između tranzicione pravde i redovnog krivično-pravnog sistema. Kada se raspadne integritet redovnog pravosuđa i redovne javne uprave i lokalne samouprave, onda nastupa vreme tranzicione pravde, koja je kroz skoriju istoriju primenjivana u različitim delovima sveta.

Tranziciona pravda se povremeno primenjuje i u razvijenim zemljama. U Americi redovno bivaju uhapšeni različiti koordinatori izbornih kampanja, poslovni ljudi i pripadnici javne administracije koji su omogućavali političku korupciju. Bivši predsednik Donald Tramp priveden je ove godine, a suočava se sa više optužnica za ozbiljna krivična dela. Veliki broj političara i njihovih administrativnih saradnika koji su, recimo, pre par decenija vodili glavnu reč u političkom životu Australije sada su u zatvoru. U Škotskoj, neposredno nakon sukoba sa Londonom usled secesionističke politike škotske vlade, bivša premijerka Nikola Sturdžeon je privedena, zajedno sa mužem, i naknadno je puštena nakon što je sprovedena istraga. U Češkoj, tokom tranzicionog perioda, postojao je niz kazni u krivičnom zakonu koji je bio namenjen za pripadnike korumpirane uprave i pravosuđa. Jedna takva kazna je bila „progon“, odnosno izgnanstvo u određeni deo zemlje (tipično ruralne delove) uz zabranu dolaska u gradove.

U pojedinim periodima, zatvorska politika kojom su zatvarane desetine hiljada u kratkom periodu, podrazumevala je dovijanje u obezbeđivanju dovoljnog broja zatvora. U Engleskoj je postojalo tradicionalno rešenje da se brodovi koriste kao zatvori, i ta praksa je postojala sve do nedavno. I u Britaniji i u Australiji uvedeni su privatni zatvori u kojima postoji veća efikasnost, može se disciplinovano upravljati većim brojem zatvorenika, i jasnije se prate troškovi masovnog  zatvaranja. 

Imajući u vidu činjenicu da tranziciona pravda podrazumeva masovna izricanja zatvorskih kazni svima koji učestvuju u kriminalizovanim institucijama, poput pomenutih struktura pravosuđa ili struktura za legalizaciju i lokalnu samoupravu, nije moguće graditi tradicionalne zatvore onda kada je pritisak velikog broja zatvorenika u kratkom periodu intenzivan. Upravo stoga inovativno razmišljanje kojim bi se omogućili tenderi za izgradnju privatnih zatvora ili pretvaranje postojećih privatnih zgrada u privatne zatvore, korišćenje plovila na rekama za zatvaranje osuđenika i pritvorenika i studije izvodljivosti efikasnijeg pretvaranja neiskorišćenih ili nedovoljno iskorišćenih velikih zgrada, poput napuštenih kasarni i magacina, u zatvore, postaje goruće pitanje za zemlje u procesu tranzicione pravde.

Svrha masovnog zatvaranja u tranzicionoj pravdi je ono što se u teoriji kazne naziva „ekspresivnom funkcijom kazne“, a što je verovatno najslikovitije opisao Entoni Skilen u svom čuvenom tekstu objavljenom još 1980. godine, u vreme kada je izgradnja privatnih zatvora bila u najvećem jeku na zapadu. Tekst je naslovljen: „Kako reći stvari pomoću zidova“. Politika masovnog zatvaranja pripadnika kriminalizovanih i korumpiranih struktura tako je specifičan vrednosni jezik jednog društva: jezik koji društvo počinje da govori onda kada korupcija postane nepodnošljiva.

About The Author