Srbija se odriče KiM da bi prodala Telekom i EPS Amerikancima
Senke nad Vašingtonom
U osnovi, za sada je reč o velikoj geopolitičkoj pobedi Sjedinjenih Američkih Država jer „sporazum“ iz Vašingtona, kako je to rekao Ričard Grenel, udaljava Srbiju od Rusije i Kine, ali i od Nemačke i drugih zemalja Evrope
Takozvani „Sporazum o ekonomskoj normalizaciji“ između Srbije i Kosova i Metohije je pod sve većim senkama koje razotkrivaju da uopšte nije reč o „ekonomskoj normalizaciji“ nego pre svega o novoj američkoj geopolitičkoj agresiji. Uprkos agresivnoj političkoj propagandi i beskrajnim uveravanjima javnosti kako je on „koristan za sve“, ne može se izbeći utisak da je na delu još jedna obmana.
Međutim, ključno pitanje je zašto je i kako uopšte došlo do „sporazuma“ – zašto baš sada i šta je njegova stvarna pozadina? U traženju odgovora pažnju bi trebalo usmeriti pre svega na Ameriku i Srbiju pošto Priština, iako će imati najviše koristi, i nije bitna jer ipak ne odlučuje ni o čemu. Suština „sporazuma“ je mnogo komplikovanija od onoga što se predstavlja javnosti.
Prvo da krenemo od mogućih razloga zašto je Srbija prihvatila takav „sporazum“. Među vrlo verovatnim razlozima je, uprkos ohrabrujućim izjavama zvaničnika, veoma nepovoljna finansijska situacija u Srbiji. Ekonomska aktivnost je, delom i zbog koronavirusa, usporena, budžetski priliv osiromašen, pa je deficit u državnoj kasi sve veći dok su obaveze ostale iste. Srbija je u osnovi u „dužničkom ropstvu“ jer najveći deo novih zaduživanja odlazi na otplatu ranijih kredita. Drugim rečima, Srbiji je gotovo očajnički potreban novac, i to što pre.
DVA RAZLOGA
Nove kredite je sve teže dobiti pa je sugerisano da se ide u prodaju preostalih kapaciteta u državnom vlasništvu. I to pre svega Telekoma Srbije, njegovih ogranaka, pa i delova ili čitave Elektroprivrede Srbije. Nagoveštena je i prodaja takozvane namenske, vojne industrije. Prodaja, dakle, strateških kapaciteta. Uz to – što nije ništa manje važan razlog – mišljenje vladajućih krugova je da jedino Amerika u Srbiji ima infrastrukturu destrukcije i može relativno brzo da izazove destabilizaciju zemlje, utoliko pre što valjanog šireg političkog dijaloga gotovo da i nema. Poznato je, takođe, da američke i zapadne specijalne službe već dugo pažljivo prate razne afere vezane za ličnosti iz vlasti u Srbiji, pa je njihov ucenjivački kapacitet poprilično veliki.
Takvo stanje već dugo pomno prate službe američke administracije pa su ponudile „pomoć“. Važno je, međutim, zapitati se zašto baš u ovo vreme. Pripreme su, doduše, počele još pre više meseci, ali je baš ovo vreme diktiralo dinamiku. Čini se da su dva osnovna razloga za to. Jedan je nova faza hibridnog i ekonomskog rata Amerike protiv Kine i Rusije, čiji je regionalni cilj njihovo „proterivanje“ sa Balkana i prekid veza Srbije sa tim zemljama. Drugi je činjenica da se američki projekat nezavisnog Kosova polako osipa i takozvana nezavisnost postaje sve dalja. Amerika veruje da je prvi korak u takvim okolnostima ekonomski i finansijski upad u Srbiju i njena praktično nova, ovoga puta daleko ozbiljnija, okupacija.Deo tih razloga su i ambicije američkih kompanija da investiraju u termoelektrane na Kosovu. I to su jedine moguće investicije na Kosovu jer sve drugo nije vredno ulaganja. Ali za investicije u termoelektrane je neophodna kontrola vode bez koje one ne mogu da rade, a voda dolazi iz jezera Gazivode. Konačno, Gazivode i sistem Ibar-Lepenac su u velikoj meri i pravljeni zbog tih termoelektrana, i zato Amerikanci žele kontrolu nad tim vodnim resursom. Takođe, deo jezera je i u užoj Srbiji, što znači da Amerikanci stavljaju pod kontrolu i taj deo državne teritorije. Na kraju, treba reći i to da se vodom iz tog jezera, bilo direktno ili preko akumulacije Badovac, snabdeva oko 800.000 stanovnika Kosova.
Dakle, suština „sporazuma“ nije Kosovo kao takvo – ono je samo forma obmane javnosti. Meta i glavni cilj je – Srbija. Primetno je da se Amerikancima žuri više nego Srbiji. Zašto? I zbog čega Srbija žuri?
Valjalo bi se podsetiti 2008. godine, kada su Amerikanci žurili sa proglašenjem nezavisnosti Kosova. To je učinjeno samo nekoliko meseci pre finansijskog sloma i u Americi i na Zapadu posle kojeg odnosi u svetu više nisu bili isti, i posle čega je zapadni blok izgubio na značaju. I sada – do kraja 2020. i tokom 2021. godine – očekuje se novi finansijsko-ekonomski slom Zapada. Uz to, posle novembarskih izbora u Americi, očekuje se veoma nestabilna situacija uz moguće masovne nemire i neizvesnost pa se Vašingtonu žuri da obavi poslove tamo gde još može. Utoliko pre što predsednika Donalda Trampa Balkan kao region uopšte ne zanima te američka administracija želi da napravi „sporazume“ koji će biti instrumenti američke politike bez obzira na haos i ekonomski slom.
GRENELOVA ULOGA
Ima tu još nešto. Čitav posao poveren je Ričardu Grenelu, specijalnom predstavniku predsednika Trampa za pregovarački proces između Beograda i Prištine. Vremenom, ta neobična funkcija je prerasla u ulogu guvernera Srbije, a cilj svega je promocija Grenela u eventualnoj Trampovoj pobedi u novembru. To bi trebalo da bude referenca za Grenela za neku visoku funkciju. U tom svetlu, čitava stvar je na neki način privatni posao koji se krije iza autoriteta predsednika Amerike, što je inače stara američka praksa.
I, na kraju, šta ko dobija a šta ko gubi „sporazumom“ iz Vašingtona?
Iako, kako tvrdi glavni operativac ove specijalne operacije Ričard Grenel, Amerika formalno nije potpisnik „sporazuma“, Vašington je jedini pravi dobitnik. Najmanje se, naravno, ovde radi o Kosovu. Uostalom, u samom tekstu „sporazuma“ vrlo malo toga ima o Kosovu – mnogo više stvari se odnosi na Srbiju. Sporazumom je Međunarodna finansijska korporacija za razvoj (DFC) institucionalno u stvari ušla u finansijski i ekonomski sistem Srbije. DFC će 21. septembra otvoriti svoju kancelariju u Beogradu i to sa „punim radnim vremenom“ i za „stalno“, kako piše u „sporazumu“.
Ta korporacija je privatna kompanija koju čine privatni investicioni fondovi, a od decembra 2019. godine je promenila naziv u ovaj sadašnji i postala je formalno agencija američke vlade sa ciljem promocije „američkog angažovanja u svetu“. To znači da američka vlada daje autoritet privatnom kapitalu koji onda u ime interesa Vašingtona kontroliše ekonomiju konkretnih zemalja. Njeno angažovanje je uglavnom u Africi, gde pokušava da istisne Kinu.
U „sporazum“ su Amerikanci ubacili i „pristanak“ Srbije da libansku organizaciju Hezbolah proglasi terorističkom organizacijom, da Srbija zabrani telekomunikacionu 5G mrežu, koju na svetu ima samo Kina, da Srbiju ugura u homoseksualni (američki) lobi koji će se protiviti zemljama koje još uvek kriminalizuju seksualne manjine, što znači Rusiji i Kini, da Srbija premesti svoju ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim i da kontrolu jezera Gazivode prepusti Amerikancima. Srbija je takođe pristala da podigne kredite, naravno od Amerikanaca, i da finansira izgradnju NATO putne mreže od Niša do albanske luke Drač. Znači, građani Srbije finansiraju NATO.
U osnovi, za sada je reč o velikoj geopolitičkoj pobedi Amerike jer „sporazum“, kako je to rekao Grenel, udaljava Srbiju i od Rusije i od Kine. Ono što Grenel nije pomenuo jeste to da „sporazum“ udaljava Srbiju i od Nemačke, a potom i nekih drugih zemalja Evrope. Veoma zanimljiv slučaj biće u vezi Kine. Američki predsednik Donald Tramp planira potpuni prekid ekonomskih i političkih odnosa sa Kinom, i tražiće da to učine i druge zemlje. Kako će se tome odupreti Srbija, u kojoj je Kina veliki investitor?
KOMPLIKOVANA IGRA
Srbija je „sporazumom“ pokazala volju da prizna Kosovo kao drugu državu i već je to posredno i učinila. Beograd je pristao da premesti ambasadu u Jerusalim iako je to kršenje rezolucije 478 Saveta bezbednosti koja je pravno obavezujuća. Takođe, pristao je da na godinu dana suspenduje kampanju za povlačenje priznanja Kosova. Za nagradu za te ustupke, Izreal je priznao Kosovo kao državu. Zaista, neobična trgovina. Pristao je na instalaciju DFC, koju čine „plaćene ekonomske ubice“, u nadi da će preko te korporacije izvršiti za javnost manje vidljivu prodaju Telekoma i dela Elektroprivrede.
Tu prodaju vlast već naziva „investicijama“, a ne prodajom. Srbija očekuje od te neobične operacije do pet milijardi dolara, i to su te investicije o kojima se govori, ali je veliko pitanje da li će tu biti toliko novca. Preko DFC kupuju investicioni fondovi, a oni obično, uz podršku američke vlade, sami određuju cenu. Uz to, ti fondovi nisu kompanije – oni kupuju da bi prodali kompanijama, pa se nameće pitanje zašto nije objavljena prodaja, pa ko ponudi najviše neka kupi, kako je prema zakonu. U prevodu: Srbija se odriče Kosova kako bi dobila novac. Tačnije, da proda svoju imovinu a zauzvrat da se odrekne Kosova. Neobična trgovina Srbije.
Iznad svega, međutim, utisak je da se Srbija upustila u jednu komplikovanu geopolitičku igru kojoj, ipak, nije dorasla. Grenel je, izgleda, bio u pravu, ovaj „sporazum“ udaljava Srbiju i od Kine i od Rusije, ali i od drugih, pre svega Nemačke. Srbija rizikuje da izgubi prijatelje, što bi na kraju moglo skupo da je košta.
Tako stvari sada stoje prema tekstu „sporazuma“. Naravno, ovo je tek početak američke geopolitičke igre i još uvek je neizvesno kako će se dalje stvari odvijati. Ne samo zbog toga što je problematična pravna validnost sporazuma. U geopolitičkoj igri u Srbiji ni Amerika ni Srbija nisu jedine – tu ima i drugih „igrača“. Uz to, Amerika jeste surova u svojim zahtevima, ali po pravilu ima pogrešne procene daljeg razvoja događaja. Uprkos svemu, uopšte nije jasno zašto je aktuelna vlast u Srbiji pristala na „sporazum“ i zašto to radi. Kažu, veliki su pritisci Amerike. Ali Srbija sada, za razliku od vremena pre 20 godina, nije sama. Ima moćne prijatelje, kojih se u Vašingtonu izgleda odrekla.
Na neki način, ovim „sporazumom“ i njegovim uzročnim posledicama Srbija postaje aktivan deo antisrpske koalicije. U diplomatskim krugovima je primetna jedna dilema – zašto Srbija više voli svoje neprijatelje nego prijatelje? Takav zaključak je neizbežan uprkos uveranjima u suprotno. Uz to, trebalo bi imati na umu da Amerika svaku dobronamernost za razgovor tumači kao slabost, a ne kao dobru volju, i onda nema kraja uslovljavanju.
To tako izgleda – sve drugo su obmane.
Siniša Ljepojević je novinar i publicista sa prebivalištem u Londonu i dugogodišnji saradnik Novog Standarda. Autor je nekoliko knjiga, među kojima je i „EU protiv Evrope, uspon i pad evropskog projekta“.
Naslovna fotografija: Alex Wong/Getty Images
Izvor Novi Standard
About The Author
